Уторак, 06.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шта се крије иза успона деснице у Европи

У временима појачаних поларизација, које носе несигурност и страхове, и када јачају спољнополитичке тензије, десне политичке снаге и десни популисти боље се сналазе, каже Зоран Стојиљковић
EPA-EFE/ANGELO CARCONI

Ако је Александар Вучић у изборној ноћи 3. априла констатовао да се Србија „драматично померила удесно”, шта да каже италијански председник Серђо Матарела на чињеницу да ће његова земља имати „најдеснију” владу још од Бенита Мусолинија? Две недеље пошто су на изборима у Шведској огроман успех забележиле Шведске демократе, које имају директне неонацистичке корене, Италијани су 25. септембра највише гласова дали Браћи Италије Ђорђе Мелони, која је раније отворено показивала разумевање за Мусолинијево деловање. Опет, на недавним локалним изборима у Чешкој партије центра су изгубиле добар део подршке, а десничари су забележили бољи резултат него раније, мада ипак слабији од очекиваног.

Част левице у Европи у последње време (од)бранили су Французи, будући да је савез радикалног левичара Жан-Лика Меланшона на парламентарним изборима у јуну ове године изборио друго место и представља јаку опозицију председнику Емануелу Макрону. Мада су на тим изборима у Француској и трећепласирани десничари добро прошли, освојивши знатно више места у парламенту него на претходним изборима, иако је Марин ле Пен само мало раније изгубила у другом кругу председничких избора.

Коментаришући ове изборне резултате у Европи, професор Зоран Стојиљковић каже да се у временима појачаних поларизација, које носе несигурност и страхове и у којима јачају и спољнополитичке тензије, десне политичке снаге и десни популисти боље сналазе. За разлику од левице, која је у правилу увек интернационалистичка, десница се окреће новонађеним непријатељима и „опасним другима”. „То је процес који иде у некаквим параболама. Расте, па кад дође до релаксације, односа њихов утицај опада, а онда у ситуацијама јачања несигурности и потенцијалног пада стандарда и губитка послова, поново расту. То је нешто што онда води до раста осећаја суверенизма, окретања ка националном плану и националној држави, и води ка критици интеграција попут Европске уније и ка евроскептицизму”, указује Стојиљковић.

Отуда и већи отпор Брисела према десници, него према левици, па су и овог пута Италији стигла озбиљна упозорења од стране Урсуле фон дер Лајен. Бојан Клачар, извршни директор Цесида, указује да левица, колико год била радикална, у суштини никада није доводила у питање темеље либералне демократије или темеље ЕУ. „Страх Брисела и дистанца која се сада појављује у односу на Италију, а раније на неке друге државе, заправо је страх од непознатог. Да ли ће такве странке или покрети подстаћи неке дезинтеграционе процесе, да ли ће довести у питање темеље ЕУ? Друго, у ситуацији када већ постоје државе попут Мађарске и Пољске, у којима је десница врло јака и које су често у клинчу с Бриселом, не треба им још једна потенцијално слична ’главобоља’. Притом, Италија је трећа економија ЕУ и изузетно је важна у инфраструктури ЕУ”, наводи Клачар.

Десница видно расте скоро већ петнаест година, од глобалне економске кризе, преко периода мигрантске кризе, затим времена пандемије, до актуелног ратног сукоба на истоку Европе. И Клачар истиче да десница увек расте у условима неких криза у друштву, а оне су тренутно безбедносне и економске природе. „Нажалост, наставиће се и једна и друга, па ће се на то надодати вероватно и енергетска криза”, додаје он и напомиње да је циклични раст деснице резултат и чињенице да постоји немали проценат људи који није задовољан резултатима либералних демократија.

Стојиљковић сматра да десница даје погрешан одговор на права питања која су отворена већ неколико деценија, услед тога што се показује да је „држава склонија богатима и корпоративном капиталу и када неједнакости расту до готово перверзних граница”. На питање зашто онда левица не успева да нађе праве одговоре на та питања, одговара, између осталог, „отуда што је, рецимо, социјалдемократија превише блиска интересима крупног капитала и не показује намеру да га мења, него само да социјално балансираније управља тим истим капитализмом”. Дакле, нема одговоре који воде ка некаквом алтернативном пројекту.

„Левица сиромашнима нема шта да понуди, а у последње три деценије имате чињеницу да је свет постао три пута богатији, али да су радни слојеви остали на истом”, наводи Стојиљковић и упитан да ли онда излаз траже у ономе што је еколошка агенда, то јест постају све „зеленији”, истиче: „Наравно, покушавају да артикулишу и обједине различите интересе њихове потенцијалне клијентеле. Није радништво њихова једина клијентела, оно се својевремено између Трампа и Сандерса готово подједнако опредељивало, јер су доњи слојеви осетљиви на угрожавање и губитак радних места и лакше им је наметнути представу да је то због имиграната.”

Ипак, како додаје, левици и даље остају и проблеми света рада. И оно што је нека врста превентивне социјалне државе, већих социјалних давања, демократизације друштва и партиципације, такође је нешто што је простор левице. Мада је и на том „црвеном” пољу десни популизам све присутнији. „Времена кризе су по правилу време за покрете који су ауторитарни, ’избацују’ вођу, тако да је у таквим ситуацијама шанса крајње деснице далеко већа. Левица мора да се реформише, да се радикализује и да се врати проблемима неједнакости, да споји идеје демократије и социјалне правде које је у великој мери занемарила”, закључио је он.

Указујући да процес који је резултирао и изборима у Италији није „пао с неба”, него траје годинама, па можда и деценијама, др Невен Цветићанин, виши научни сарадник Института друштвених наука, каже да је реч о урушавању такозваног политичког мејнстрима (левог и десног центра или либералне социјалдемократије и либералног конзервативизма). Традиционалне партије у Италији и Француској су сведене на неколико процената, оне новије побеђују на изборима.

Политички системи који још показују отпорност су онај у Великој Британији, где су се задржале класичне партије левице и деснице, односно конзервативци и лабуристи (мада се чак и ту појавила својевремено веома јака партија Брегзит Најџела Фаража), и у Немачкој, где су још јаке мејнстрим партије – СПД и ЦДУ/ЦСУ. Међутим, и у Немачкој су последњих година ојачали АфД, Зелени, Линке. „На немачким Зеленима видимо како партије које нису биле мејнстрим постају мејнстрим”, додаје Цветићанин.

Он примећује да је све ово последица слабљења читавог либералног поретка. „Ово је већ постлиберални поредак и потпуно је нормално да се политичке групације, које су заправо одраз друштвеног ткива, уподобљавају свим тим променама. Више не постоје класична левица и десница онако како су постојале од Француске револуције или, ако хоћете, након Другог светског рата. Време либералне левице и либералне деснице полако смењује време популистичке левице и деснице и томе се чак и центар прилагодио, као део стратегије глобалних елита да задрже политичку моћ. Макрон, који је управо добио други мандат на платформи центристичког популизма, можда је најбољи показатељ тога”, оцењује Цветићанин.

Према његовим речима, ушли смо у једно кризно доба и време је за кризни менаџмент. И ту се открива зашто се Италији десила десница – зато што је та земља геостратешки понтонски мост од Африке ка Немачкој. „Ова победа Мелонијеве је само одбрамбени инстинкт, уколико услед рата у Украјини буде кризе хране и људи опет из Африке крену у Европу”, сматра он.

Додаје да доба оскудице условљава процес трансформације глобалних елита којем управо присуствујемо. „Глобални капитализам не само да треба сукобе да би се трансформисао, попут овога у Украјини, већ треба да се сам чисти. То је процес трагања за неким новим лидерима који могу да одговоре на изазове времена и не сумњам да ћемо за неколико година имати низ нових лидера по Европи и по свету, као Ђорђа Мелони, која до јуче није била толико позната, или Лиз Трас”, каже Цветићанин.

Клачар оцењује да ће окружење у којем се Европа налази у наредних најмање годину и по дана бити кризно и да ће оно сасвим сигурно допринети стабилизацији деснице. Не би се, како каже, зачудио да дође и до њеног раста. „У Србији је тај раст већ забележен. Мислим да се ти трендови неће ту зауставити докле год постоји комбинација економске, безбедносне и енергетске кризе, која ће увек бити плодно тле за популисте и за десничаре”, додаје он.

Ограђује се да када говори о десници не мисли на народњаке (попут СНС-а у Србији, ХДЗ-а у Хрватској или ЦДУ у Немачкој), који припадају десном центру. „Ове странке ипак припадају нечему што не бих могао да ставим у исти кош с десничарским странкама попут Салвинијеве и Мелонијеве у Италији, или АфД у Немачкој, или Шведских демократа, или код нас Двери и Заветника”, додаје он.

На питање колико је одмицање левице од њених традиционалних тема допринело јачању деснице, каже да тамо где постоји иоле јака левица или леви центар, видимо да се добрим делом одржава на снажној еколошкој платформи. Јер су радна снага и улога синдиката данас битно другачији него после Другог светског рата, када су левичарске идеје биле изузетно присутне у Европи.

„Левичарске странке су изгубиле базу којој могу да се обрате. Синдикати су слабији, радна снага је мобилнија, више је усмерена ка дигиталној сфери, порасла је нека врста значаја индивидуализма науштрб заштите колективних права. Друго, левичари су се спорије прилагођавали промењеним околностима, реформе унутар левичарских покрета ишле су пуно слабије и спорије него код деснице. Последњи велики успех, велико прилагођавање које се десило на левици, односно левом центру, било је оно Блерово из 1997, када је он драматично реформисао приступ лабуриста одређеним темама у Великој Британији. Дакле, нема никакве дилеме да су сва она питања за која се левица изворно бори и даље на столу, али не на исти начин као што су била шездесетих и седамдесетих година”, наглашава Клачар.

У том погледу, како додаје, левичарске странке би много могле да науче од десничарских, које су у стању да се прилагођавају, да проналазе теме које одговарају моменту у коме живимо и у стању су да комуницирају са својим циљним групама знатно боље него левичари, превасходно користећи доступне неконвенционалне канале комуникације (друштвене мреже и онлајн медије).

Цветићанин: Геополитика ће да одређује идеологије

Идеологија ипак, и у новом свету који се рађа, остаје и даље важна. „Као што видите, приче из деведесетих година прошлог века о крају историје, крају идеологија и о одсуству свих алтернатива, показале су се као нетачне. Уверења имају велику улогу. Погледајте колику снагу имају ти тзв. пасошки идентитети, којих је човек свеснији, попут националних и конфесионалних, и колико је њима лакше да обједињују. До неке врсте друштвене солидарности, да не кажем класне у класичном смислу, треба тек да дођете. То је показала историја и у Првом светском рату”, указује Зоран Стојиљковић.

Невен Цветићанин сматра да је крај идеологија – немогућ. „Политичке групације ће увек имати потребу да се легитимизују преко одређених вредности и заступања одређених циљева, без обзира на то да ли су то либерално-демократски системи, да ли су делегатски системи као у Кини или неки мешовити системи као у Русији. Оно што се може рећи јесте да смо ми сада ушли у постлиберално време и да ће то имати нужно своје консеквенце и по политичке партије које сада трагају за новим идејама”, указује он.

У новом времену, према његовим речима, имаћемо геополитичке блокове и идеологије које гравитирају ка тим блоковима. „С тим што не треба да заборавимо да је током хладног рата значајан део левице гравитирао СССР-у и Варшавском пакту, а значајан део десници – САД и капиталистичком свету. Сада ћемо имати сличан процес, али у новим геополитичким околностима, где смо у процесу транзиције глобалних елита, у процесу транзиције једног униполарног либералног света у мултиполарни свет. И у том свету ће геополитика да одређује идеологије”, Каже Цветићанин и додаје да идемо ка „буквално пресликаном” времену као после Вестфалског мира из 1648, који је поставио основе савремених међународних односа.

Коментари16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Aleksa Petrović
Финансијска олигархија је од држава направила своје прћије а од народа своје послушно стадо. Свако скретање пажње људима на то , доводи ове из финансијске олигархије до беснила и одмах терају своје полтроне да критикују све који излазе из утврђених шаблона.
dr Slobodan Devic
Krije se mucnina prema gramzivosti neoliberalnog kapitalizma ...
Aleksa Petrović
Десница, која се помиње у пежоративном контексу,критикована је од оних који су тридесетих и почетком четрдесетих, финансирали Хитлера, упошљавали га да разориРусију, да би се докопали њеног неизмерног природног богатства а и сада желе да владају светом. Систем којим ће до тога доћи, описала феноменално г-ђа Ђорђа Мелони.
Luis
Krije se isti gazda u Kremlju.
LaCosta
Desnica je poprimila mnoge karakteristike tradicionalne levice dok je moderna levica preuzela mnoge manire klasicne desnice. Neoliberalna levica nije manje zlo od fasizma.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.