Тровање вргањима у Крагујевцу, опрез са гљивама

За викенд је на токсилогију крагујевачког Клиничког центра примљен пацијент са симптомима тровања гљивама. Испоставило се да је особа два дана јела вргање и ништа друго, а важи за некога ко вргање препознаје као конзумну врсту и у сезони их редовно бере, објавила је Милка Аџић, чланица Гљиварског друштва Шумадија, на Фејсбук страници „Која је ово гљива”.

По речима Милке Аџић мало ко од љубитеља гљива узима у обзир њихова својства због којих није пожељно конзумирање у већим количинама.

- Изненадили бисте се колико је алергијских и других реакција забележено након узимања јела од гљива, посебно вргања. У литератури ћете наићи на различите податке, зато би о томе требало да у јавности говоре стручњаци, рецимо о одсуству појединих ензима у желуцу, задужених за „обраду” гљива. На првом месту о хитину, супстанци која улази у састав ћелијског зида гљива, али и зглавкара (ракова), који је одговоран за успорено и отежано варење веће количине јестивих гљива, ако су недовољно уситњене и термички обрађене, посебно ако се једу за вечеру.

Препоручена количина гљива у исхрани, по подацима из литературе, на недељном нивоу је 1,5 килограм свежих, односно 150 грама сувих. Гљиве су дакле пре зачин, него шумско месо, како ћете веома често, погрешно чути, упозорама Милка Аџић.

Нажалост, особа која је завршила на токсикологији КЦ у Крагујевцу јела је неку од четири врсте Болетуса (тзв. правих вргања), али у великим количинама и два дана за редом, јер су напросто  процветали у шумама ових дана. Последица, 11 озбиљних повраћања за неколико сати, праћених проливом.

У животу постоје лакши и тежи начини учења, а бирамо их сами, констатује Милка и додаје:

- У ГД Шумадије и свуда где се гљивама приступа крајње одговорно и са респектом које оне итекако заслужују, у дружењу са истинским познаваоцима гљива, литературом, стручњацима, долази се до информација које нам олакшавају путовање кроз овај веома шаренолик, напросто чаробан, али изузетно опасан свет.

Једна од ствари које сам научила је да је тај чувени гљивљи гулаш, украс и дика сваке гљиварске манифестације, најбољи (читај најлакши за варење) уколико у њему заврши већа количина тзв. лаких врста, попут Russule (зека, красница), или Amanita caesarea (кнегиња, јајчара, благви), а сасвим мало, у сврху подизања ароме вргања (Болетус спп.).

У разговору за „Политику” Милка Аџић је скренула пажњу на још нека правила када су у питању гљиве, омиљена јесења намирница, која садржи врло мало калорија, одличног укуса.

- Најгоре што гљивама, најчешће су то вргањи, раде несавесни берачи је ношење убраних примерака у пластичним кесама.

Ходање кроз шуму уме да потраје, а за то време долази до потпаравања, иначе у тренутку брања „шумског меса”, ензими из протеина гљива имају тенденцију да се веома брзо разграђују и пропадају, чинећи гљиве тако у најмању руку нејестивим, а често и опасном по здравље. Догађа се и да убране гљиве стоје предуго затворене у пластичним посудама у фрижидеру, што такође може довести до симптома тровања.

- Уколико сами не познајете гљиве, није препоручљиво ни куповати их на пијацама, где њихова продаја не подлеже никаквој контроли (ко плати закуп тезге, може да продаје било шта, без надзора), као ни узимати гљиве од пријатеља, комшија, родбине, за које са стопостотном сигурношћу не можете тврдити да су добри познаваоци гљива.

- Не би требало јести ни сирове гљиве, без обзира што за пар њих у литератури стоји да су у категорији безусловно јестивих (и термички необрађене), попут вргања и кнегиње (Amanita caesarea). У тренутку у коме убирамо поједине примерке, ми не знамо њихову предисторију, са којом су животињом биле у контакту. Гљивама се хране и бројни глодари, птице, инсекти, копитари, постоје подручја на којима је епидемија мишје грознице или лисичије пантљичаре.

Без озбиљне термичке обраде (високе температуре и дуготрајна припрема,) беспотребно себе излажемо овим опасностима.

- И за крај, вероватно најважније гљиварско правило гласи да се оне не беру у урбаним срединама, индустријским зонама, поред саобраћајница, аеродрома, са стабала отровног дрвећа (попут тисе нпр.), јер оне попут каквог сунђера упијају све, па и тешке метале, радиоактивне елементе, отрове, из дрвета домаћина, земљишта, ваздуха... Гљиве се не беру по киши, расквашене, као ни премлади и престари примерци, сви такви због одсуства карактеристика битних за препознавање, могу нас довести у забуну, а уз то је штета коју наносимо екосистему, спречавајући даље размножавање гљива, немерљива.