Украјински рат за нови свет

Како је крајем фебруара месеца најављено у Москви, руски војни упад у Украјину замишљен је као муњевита акција са циљем да се поврати мир у Доњецкој и Луганској републици, да се искорени нацизам који се већ увелико увукао у све поре украјинског живота и земља разоружа и обавеже на војну неутралност. Пре свега у односу на Сједињене Америчке Државе али и тзв. Запад уопште. Када је армија од неких 120.000 добро припремљених руских војника кренула на Кијев чинило се да ће план бити остварен без већих проблема.

А онда, све је кренуло странпутицом. Не само за руске војнике, њихове украјинске супарнике или тамошњи народ. Испоставило се да војно надигравање комшијских држава вуче са собом много неочекиваних последица. Готово преко ноћи, рат у Украјини претворио се у прекретницу не само за зараћене стране него и за њихове најближе комшије у Европи, за САД, па и цели свет. Укратко, добили смо нову глобалну кризу којој се исход тешко назире.

Шта се у ствари десило? Русија је у поход на Украјину, по свој прилици, кренула војно недовољно промишљено. План је био да се на брзину заузме Кијев, и потом крене у преобликовање велике земље у складу са жељама и потребама Москве. Али испоставило се да у остварењу планираног има исувише војничких мањкавости. Руски специјалци који су се релативно вешто борили на теренима Кавказа и на другим просторима бившег Совјетског Савеза, замисли Москве овде једноставно нису успевали да спроведу у дело. Показали су се недовољно вешти. Од напада на Кијев брзо се одустало и сва војна сила преусмерена је ка југоистоку Украјине, ка области Донбаса и суседних му крајева.

Разлог овако траљавог почетка свакако је било настојање Америке да онемогући поменуте промене и задржи слику света који познајемо, али слику која се увелико истрошила. Већ и сама помисао Вашингтона да, као и увек, паре све решавају, показала се фаталном. Стога слање наоружања Украјини никада и није било чин америчке војне помоћи, већ искључиво финансијска трансакција. И што је најтрагичније, у то име, а кроз ригорозне санкције Русији, жртвован је велики део Европе. ЕУ која је до скоро источним народима личила на кутију пуну врућих, мирисних погачица, преко ноћи се претворила у нешто сасвим супротно: погачице су се охладиле, постале су гњецаве и непривлачне. Сеоба младог света, стручњака, са истока на запад континента је настављена, али се претворила у чин очајника спремних да спасавајући главе за мале паре раде шта год им се нареди.

Изникла је нова „гвоздена завеса”. Једнако погубна као она из доба хладног рата, па можда и погубнија, јер овај пут њеним дизањем није погођен само централни део Европе већ цели континент, па и свет уопште. Онемогућен је слободан проток људи и роба, преусмерава се саобраћај. Енергенти, сировине, пољопривредни производи... све је променило устаљену путању и окренуло се новим тржиштима. Превасходно онима у Азији. На Западу су се одједном нашли у процепу, кренуле су приче о „хладној зими”, вероватној несташици хране... Некада најмоћније економске силе почеле су да се гуше у кредитима...

Сврставајући се на страну Америке, земље Европе су се одвојиле од свог природног савезника Русије, која је на својим плећима изнела највеће муке два светска сукоба и кључно допринела победи против сила фашистичког мрака. Подсетимо, Американци су и у Првом и у Другом рату на Старом континенту ипак били само гостујућа снага, коју будућност овог дела света ни на који начин није обавезивала.

У таквим околностима, референдуми у Доњецкој и Луганској републици, Херсонском и Запорошком крају о присаједињењу Русији постали су, практично, изнуђено решење. Уместо да добију жељену самосталност у украјинским оквирима ови простори траже присаједињење Русији доводећи свет на ивицу новог Великог рата. И што прво пада у очи, ови покушаји очајника нису наишли на јединствену осуду већине светског становништва. Напротив. Као да сви на овакво решење гледају као на нешто кроз шта би, у сличним приликама, и сами морали да прођу.

Организација уједињених нација свела се на дебатни клуб, као некадашња Лига народа. Какав год закључак да се донесе у вези са украјинским дешавањима јасно је да неће имати ко иза њега да стане и обезбеди његово спровођење. Чак ни Савет безбедности чију трансформацију многи с правом траже, остаје без икакве моћи. Заснован на резултатима Другог светског рата, очигледно није оспособљен да се бави проблемима који притискају свет седам деценија касније. Право вета које званично имају Кина, Француска, Русија, Велика Британија и САД показало се као неупотребљиво. Појединачни интереси најмоћнијих одавно су га гурнули под тепих.

Највећа невоља у вези са актуелним дешавањима у Украјини је то што је у свету створена атмосфера да Русија овај рат, једноставно, не сме да изгуби. А подсетимо, губила их је и раније, у Авганистану, Чеченији... Али овде је реч о настојањима да се освоје простори на којима живи руско становништво. Такође, овај рат се води директно против САД и НАТО-а и пораз у таквим околностима био би далеко неповољнији. Прекид у везама са Европом само би се додатно продубио (са обе стране) а то не би било добро ни за Русију ни за континент. И треће, углед највеће земље на свету, чак и у очима оних који толеришу украјинску офанзиву, био би знатно нарушен, а то значи да би у питање били доведени и многи пословни контакти.

Излаз из актуелне ситуације за сада се не назире. А светска структура моћи увелико је зрела да се мења из корена. Али ко ће наредити Америци, Кини, Русији... да одступе? А земаља спремних да ускоче на њихово место све је више. Индија, Пакистан, Бразил... чекају своју шансу. Ко ће убедити Европу да више није „центар слободног света”, шта год под тим подразумевали. Уосталом, овде су десничарске партије увелико дигле глас и траже неку њихову демократију.

Ако и претпоставимо да ће Русија успети у својим настојањима да себи прикључи Доњецк, Луганск, Херсон и Запорожје то неће отворити границе. Напротив, даће одрешене руке другим моћницима да на неком другом крају света учине исто. Замислимо само ситуацију у којој САД преко ноћи довуку неколико хиљада својих војника на Косово или у Босну. Ко може у томе да их спречи. Организацији уједињених нација руке су везане. А свет је пун таквих ситуација.

Са друге стране, положај руског становништва у Украјини је такав да просто вапи за конкретном акцијом. Прекидањем економских и других веза у Европи проблем се неће решити. Напротив, додатно ће бити продубљен. Ништа неће бити решено ни променом владајуће структуре у Кијеву. А Володимир Зеленски и најближи му сарадници нису самостални ни у размишљању ни у одлукама. Раде према наредбама из Вашингтона. Иста судбина стоји и пред могућим наследницима. Да ли ће предстојећи избори за амерички Конгрес нешто променити, остаје да се види. Ипак мале су шансе да се политика САД у Украјини после 65 уложених милијарди долара промени макар за јоту.

Новинар „Политике” у пензији