Психолошка бајка о истинитој причи

Анталија – Мисаоно сложен психолошки трилер „Звери” шпанског редитеља Родрига Сорогојена је и жесток „мушки филм”, а сценарио за њега писала је једна лепа и крхка жена – Изабел Пења, са којом овај аутор награђиваних филмова: „Царство”, „Нека нас Бог спаси”, „Интервентна полиција”, „Мајка”, „Приче да останете будни”, често пише у тандему.

После светске премијере (ван конкуренције) у Кану, а потом и награде публике на 70. Сан Себастијан филмском фестивалу, Сорогојенове „Звери” су сада пред публиком Међународног такмичарског програма 59. Анталијског фестивала где поново гледаоце ударају директно у стомак и у срце. Иако је филмска прича смештена у сеоско-планинске пределе шпанске Галиције (ово је први пут да су Пења и Сорогојен тематски изашли изван Мадрида), њена универзалност је несумњива и блискост са међународном публиком самим тим још јача.

Већ сам почетак филма, са дивљим и фасцинантним сценама немилосрдног кроћења коња, наговештава драму и повишени адреналин. Следеће сцене упознају гледаоце са Антоаном (маестрални француски глумац Дени Меноше) и Олгом (Марина Фоа), француским брачним паром досељеника у галицијски планински крај који су изабрали за свој дом. Они су образовани фармери посвећени побољшању своје животне средине како кроз еколошки исправне поступке тако и кроз рестаурацију напуштених и руинираних сеоских кућа. За традиционално од спољног света изоловане галицијске брђане Анотан и Олга имају третман непожељног и иритантног страног тела које пошто-пото треба изоловати и одстранити. И док су страни и шпански планинари добродошли (зато што су само у пролазу), комшије се према француском брачном пару односе као према тоталним аутсајдерима, уз честу свађалачку или игнорантску вољу да се ништа од њихових корисних предлога за напредак живота и локалне пољопривреде не прихвати. Кулминација лоших односа почиње током свађе око дозвола за измештање ветропарка, а пуну снагу постиже сценама жестоког физичког напада на Антоана. У шуми изнад села, његове комшије, предвођене увек љутитим Ксаном ( изванредни Луис Захере), постаће и његове убице. Но, ни то неће отерати његову супругу Олгу са имања које су заједно тешким радом и трудом начинили плодним и благородним...

Сорогојенов филм плени аутентичношћу која не извире само из сурово живописног галицијског пејзажа, већ и из мајсторски одрађеног глумачког кастинга. Сви глумци у филму као да су рођени баш ту где се и дешава радња филма. Сваки од њих на лицу носи те ожиљке тежачког живота у дивљој природи. Галиција и јесте земља укроћена знојем и тестостероном и њена је реалност чак и данас свакодневно преживљавање. И све се то јасно види у филму у којем мушкарци обележавају територију, малтретирају и руше све друге које на било који начин сматрају конкурентима, стално доказујући да могу да буду као праве дивље звери. И док се сви огрубели мушки ликови, укључујући и самог Антоана (поспрдно га стално зову „Француз” не изговарајући му име) ослањају на стално „показивање мишића”, лик Олге је тај који је једини хладан и непоколебљив у потрази за правдом и осветом и као такав једини лик који показује како треба да изгледа права снага.

Заједнички именитељ „Звери” и претходних (урбаних) Сорогојенових филмова је напетост и тај осећај стално присутне љутње који узнемирава гледаочев стомак до нелагоде. Заједнички именитељ је и то што Родриго Сорогојен у свим својим филмовима заправо плива у реалности, ангажовано посматрачки се односећи према проблемима у шпанском друштву данашњице, али то чини на такав начин да сви његови филмови делују као психолошке бајке о истинитим причама. Филм „Звери” је један од најозбиљнијих кандидата за освајање анталијске „Златне наранџе” ове године, а ускоро можда и за освајање годишње награде Европске академије за филм...

Родриго Сорогојен (Фото: Хорхе Феумбуена)

Сорогојен: И село има исте успоне и падове као и град

Анталија – На велику жалост публике, турских и иностраних новинара Родриго Сорогојен није присутан на фестивалу у Анталији, али је током кратког сусрета са њим на овогодишњем Канском фестивалу остало забележено и следеће:

– Када ме већ питате о тематској „селидби” из града у село, да кажем да сматрам да и село има исте успоне и падове као град. Људске структуре су свуда исте иако можда другачије нијансиране. И организација насиља се исто креће с једног места на друго без неких великих гестова. Одабрали смо Галицију за ову причу због јединствене идиосинкразије, језика и хумора у којем је стално присутна иронија. Људи у том крају проводе време играјући домино у својим малим локалним баровима, паметујући на све теме док се уз алкохол одмарају од тежачког живота. Пишући ову причу трудили смо се да створимо ликове и сукобе који нису ни црни ни бели. И протагониста и антагониста износе своје мотиве и савршено се разумеју, али стил њиховог супротстављања и међусобног надмашивања је осветнички и отуда такав интензитет „Звери” – рекао је за „Политику” Родриго Сорогојен чији ће филм бити приказан и у Србији...