Златоуста декларација, опасне последице

О чему причају ти академици, професори и део опозиционих лидера? Где они живе? Како ће пописивачима да објасне да им је адреса становања на небеској Србији?

Поново се чврсто језгро оних који себе ексклузивно називају патриотама, а друге нечастивим издајницима, окупило око програма који својом небулозношћу може да привуче пажњу необавештених и доктринираних грађана, али и на краћи, и на средњи и на дужи рок наноси неописиве штете земљи у коју се куну.

Елем, небеска скупина потписала је Проглас за окупљање у одбрани Косова и Метохије уз закључак да је последњи тренутак да се промени косовска политика Србије. Догматски визионари су чак припремили декларацију о „реинтеграцији покрајине у уставноправни поредак Србије, са свим светињама, грађанима који тамо живе и природним”. Фалила је само Српска православна црква, али она има толико утицаја на потписнике да и није морала да се појави.

Албанци из низа разлога једноставно не желе да живе у Србији. Годинама су игнорисали њен уставни поредак, сада су добили независност и само политички аналфабета може да размишља о њиховој „реинтеграцији”.

Да ли је идеја потписника производ искреног великосрпства или жеље за популистичким поенима, ништа не мења на ствари. Док живот поред њих протиче мењајући матрице понашања и захтева максимум хладне памети, ови људи зажарених умова сами су себе осудили да живе у преамбули илузија.

Њима су неприхватљиви сви предлози који подразумевају поделу, размену територија, одрицање од Косова и Метохије, предају дела или целе територије, чланство Косова у Уједињеним нацијама, или на било који начин угрожавају будућност целовите покрајине у саставу Србије.

„Нико нема ни право, ни легитимитет да ради у том правцу нити да потписује било какве међународно обавезујуће документе супротне Уставу Србије”, наводи се у декларацији.

Чак кажу да су спремни за отварање дијалога с представницима косметских Албанаца о изградњи поретка владавине права за све етничке заједнице и све грађане и начинима на који ће се ова уставноправна реинтеграција обавити на заједничку корист.

Ето нас поново код формуле више од аутономије, мање од независности. Готово освежавајући недостатак идеја чији је циљ да се избегне сукоб с главним српским преговарачем, иако га максимално минирају, посредно оптужују и спремају за распеће.

О каквој реинтеграцији они трабуњају? Питам их како мисле да остваре свој генијални пројекат? Тако што ће у дијалогу уверити Албанце да су починили историјску грешку што су се развезали од Србије? Тако што ће им подвикнути – враћајте се, а шта ако они и то одбију?

Можда прижељкују окупацију јер је то теоретски једини начин да се косовски Албанци ставе под контролу – српске чизме, а не политике.

Нисам приметио да Албанцима свакодневни живот ремети чињеница да не живе по кодексима српског Устава. Написали су свој. Више им сметају исти проблеми с којима су суочени и Срби: незапосленост, криза, проблеми у образовању и здравству. Изнад свега корупција.

То на неки парадоксалан начин говори да су укључени у живот Србије, али само преко границе. Као што Србија преко границе има много заједничког са ауторитарним режимом Мађарске, а мало тога – преко једне удаљеније границе – с политичком и економском стварношћу Француске.

Сви ти проблеми треба да буду предмет решавања у Европској унији, што је заједнички циљ и Србије и Косова, али људи попут потписника декларације то спречавају не само Албанцима већ и грађанима сопствене државе. Они су првоборци чувања статуса кво. Када се буде подвлачила црта, када се буду израчунале све штете због губљења времена, утврдиће се ко је патриота, а ко издајник, макар из нехата.

Морам потписницима да поновим још једно питање које сам у јавности први пут поставио пре равно 15 година: Како видите политички живот Србије под условом да се ваш план оствари? Да ли сте ви, чувари косовског завета, српске чистоте и свете православне вере, приправни да добру четвртину српског парламента чине Албанци? Да Албин Курти буде потпредседник владе?

У уставноправној демократској земљи они би морали да имају сва права, посебно као убедљиво највећа мањина. Али, постулати декларације демократију не узимају у обзир. Реинтеграција по сваку цену. Регрутација ако буде потребно.

Зар неко иоле разуман помишља да би окупио довољно пушака које би послао за КиМ да бране српски Јерусалим? Тачно је да има много оних који кличу: „Догодине у Призрену”, али они би да га неко други „ослободи”. Неко попут потписника. Матија Бећковић има поштеду због година, али Бошко Обрадовић или Милош Ковић још подлежу војној обавези.

Усвајање декларације се правда „новим таласом притисака” на српски народ, али и из страха да је 17. септембар, када је одржан Европрајд, поставио „преседан како страни фактори мисле да могу да решавају проблеме у Србији”.

Прво, „талас притисака” је усмерен на власт, а не народ, јер је обећање да ће проблем бити решен дала власт, а не народ. Друго, какве везе има уплитање Европрајда у ову причу, што је вештачко калемљење да би потписници поново исказали своју дубоко патријархалну и конзервативну опредељеност српској традицији и породици. Треће, више је него наивно мислити да је решавање проблема Србије могуће без „страног фактора”. Не само Истока, који прижељкују, већ и Запада, који не пропусте да анатемишу.

Декларација је заводљива по својој златоустој реторици, неостварљива у својим програмским циљевима и токсично опасна јер укида била каква друга решења сем „реинтеграције”. Гура Србију у изолацију, али председник Народне странке Вук Јеремић се управо тиме поноси: „Ми не треба да признамо Косово чак ни ако га цео свет једног дана буде признао.” Амин.