Насиље над женама највећи и најтежи друштвени проблем

„Од велике је важности за друштво да имамо уравнотежену заступљеност мушкараца и жена у влади како би одлуке биле доношене и спровођене тако да се узму у обзир различите перспективе из којих жене и мушкарци виде проблеме и решења у већини области – образовању, спорту, култури, здрављу, правди и безбедности. Уравнотежена заступљеност не подразумева математичку прецизност, већ избор најбољих кандидата за министарске позиције и позиције државних секретара као чланова владе, али уз уважавање чињенице да и даље имамо много мањи број жена на тим местима. Због тога сам и упутила препоруку мера мандатарки за састав владе у складу с надлежностима институције коју водим. Србија је на овом пољу постигла значајан напредак – десета је у Европи по политичкој заступљености жена и не би било добро да се враћамо назад у сваком погледу”, каже Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности, у разговору за „Политику”, која је недавно упутила препоруку Ани Брнабић да се приликом састављања Владе Србије води рачуна о родној равноправности.

Иако је у последњем сазиву парламента седео највећи број жена од почетка вишестраначја, а у Немањиној 11 био највећи број министарки, стиче се утисак да се живот обичне жене није много побољшао. Оне се и даље теже запошљавају, лакше отпуштају, а за исти посао у просеку су плаћене мање од мушкараца. Мада жене чине образованији део популације, свега трећина дама налази се на месту руководилаца, директора и законодаваца – оне чине већину у слабије плаћеним професијама, као што су здравство, просвета, социјална заштита, државна администрација и личне услуге...

Не само то. Када погледате сектор предузетништва, видећете да се двоструко више мушкараца одлучује да покрене сопствени посао, што је можда најризичнији вид пословања, у који се улаже сопствена имовина. Истраживања су такође показала да већина жена није сигурна у своје пословне способности, због чега имају и нижа очекивања о висини зараде и каријери уопште, док су, с друге стране, мушкарци склони да лакше пређу преко својих недостатака и уђу у пословну арену с вишком самопоуздања. Разлози за лошији положај жена у области рада су врло комплексни, али суштински произилазе из традиционалних очекивања и родних улога. Зато се треба борити против стереотипа да жене занимају само мода и кување, а мушкарце политика и спорт. За одговорне јавне политике које воде ка бољем положају свих грађана не одговарају само министарке већ и министри, па у том смислу не видим ни већу обавезу, ни одговорност за жене у Немањиној 11.

Почетком октобра обележили смо Међународни дан старих, а ваши извештаји говоре да деца и стари спадају у највише дискриминисане особе у нашој земљи. Какав је положај старих особа и како све дигитализација времена у коме живимо (е-потврде, е-плаћања, е-формулари) отежава њихов живот?

Значајно повећање броја старијих је судбина Србије и већине европских држава, а то захтева значајне промене и прилагођавање више система. Пре свега, мора да се мења однос према старијима – њих не треба посматрати кроз „тамну статистику” и бројеве, јер су они посебно богатство нашег друштва и ризница знања и искустава. Неприхватљива је и забрањена дискриминација по основу година живота. Положај старих јесте комплексан у дигиталном добу и у многим сегментима неповољан, али њих свакако не треба посматрати као хомогену групу. Напротив, то су људи од 65 до преко 90 година, различитих могућности и потреба, статуса, здравственог стања... Уз прилагођавање животних услова може им се омогућити да дуго остану здрави и активни. Није нереално, уз добру анализу и планиране активности и дефинисање извора финансирања, омогућити им здраво и достојанствено старење. Социјална сигурност, доступан лекар, лекови и терапије, стабилне пензије и укљученост у друштвене процесе, равномеран развој потребних услуга подршке уз међусобно поштовање, разумевање, недискриминацију и заштиту људских права нису недостижни стандарди.

Међународни дан жена на селу обележава се 15. октобра. Подаци говоре да чак 86 одсто жена нема ниједну непокретност на своје име, а велики број њих нема социјално, здравствено ни пензионо осигурање. Истраживање Женског удружења Колубарског округа говори да се свака друга жена на селу одриче наслеђа у корист брата. Шта сведоче ваша истраживања о положају жена са села?

Резултати истраживања само потврђују оно што знамо и свакодневно чујемо, што се дешава и данас, а не само пре неколико деценија. И поред тога што закони не праве разлику по полу, они сами по себи не мењају обичаје и друштвене обрасце понашања. Много људи и даље верује да жена треба да брине о кући и породици, а да је мушкарац тај који има одговорност да обезбеди новац. У том контексту мушкарац је тај који је наследник, који „продужава лозу”, а жена је „туђа кућа”, како се говорило и у време мог детињства. Оваква схватања ниједан закон не може да измени док се та промена не деси у свести, односу, култури и обрасцима понашања. Друга страна медаље су оснажене сеоске жене које у значајној мери утичу на своје животе и квалитет живота у својим заједницама. Најбоље је када на том путу имају и подршку партнера, коју сам често видела управо кроз сарадњу на пројекту унапређења положаја жена на селу који спроводимо уз подршку Краљевине Норвешке и Агенције УН за родну равноправност. Велико је задовољство када видите промену у кратком временском периоду, од покретања малог пољопривредног газдинства и потребних обука до зараде од сопственог рада, међусобне женске подршке и солидарности. Међутим, не треба идеализовати слику – велики број жена и даље не остварује права по основу рада, па нема ни здравствено, ни социјално, ни пензијско-инвалидско осигурање, што свакако њихову старост чини много тежом.

Упркос чињеници да из године у годину расте број закона и прописа који жене штите од насиља у породици, процене говоре да је свака трећа жена у Србији била жртва психичког, физичког или сексуалног насиља, а статистика сведочи да су до почетка октобра чак 23 жене убијене у породичном насиљу. Како супруге, кћерке и сестре заштитити од свог најближег – мужа, оца или брата?

Насиље над женама један је од највећих и за решавање најтежих друштвених проблема, који треба поставити на приоритетно место политичке агенде доносилаца одлука и третирати га с посебном пажњом, уз учешће свих одговорних у систему који имају механизме и надлежност. Због дубоких корена дискриминације, родне улоге и погледа на жену као на власништво, родно засновано насиље је можда и најкомплекснији проблем, који се не може решити тако што ће оно бити забрањено законом. Закони се подразумевају и потребно их је стално пратити и мењати ако се било која одредба покаже неделотворном током примене закона. Ми смо недавно упутили иницијативу за измену Закона о извршењу кривичних санкција са циљем да се уведе обавеза да надлежни органи обавесте жртву родно заснованог и породичног насиља о отпуштању осуђеног лица из затвора. Упутили смо и иницијативу усмерену на бољу координацију у раду надлежних државних органа и установа ради спречавања и заштите од насиља у породици. Међутим, недостаје нам рад на превентиви, који почиње у породици и наставља се у школама, у којима се мора наћи најбољи начин за учење деце о апсолутној неприхватљивости насиља и, наравно, насиља према женама.

Стиче се утисак да живимо у друштву непрестаних дељења – за време пандемије вируса корона делили смо се на оне који носе маску и на „антимаскере”, на особе које су се вакцинисале и на „антиваксере”, од почетка рата у Украјини се делимо на оне који подржавају Путина или Зеленског, а недавно се јавност поделила и на оне који подржавају Европрајд и на литијаше. Шта је узрок овим непрестаним поделама и да ли су оне српски усуд?

Када се погледа наша историја, можда је могуће извући закључак да су наше честе поделе некакав усуд, нека колективна и архетипска судбина. Кажем „можда” јер нисам баш сигурна да ли се ради о усуду или о судбини, нарочито не о таквој коју није могуће променити. И многи други народи, многа друга друштва и државе, имају неке своје унутрашње противречности и различитости и теме око којих се деле, али за разлику од нас, они ту своју поларизацију и те друштвене дијалоге и јавне расправе о различитим питањима не схватају као „борбу на живот или смрт”, нити као разлог да би већ постојеће поделе даље продубљивали и заоштравали до крајних граница, што је код нас најчешћи случај. Они из својих подела, кроз дијалог и усаглашавање, долазе до заједништва, јединства и налажења најмањег могућег садржаоца око којег се стране у спору могу сагласити. Не иду у екстреме, нема поделе на издајнике и патриоте, рецимо, што се код нас често дешава, не деле се на оне који су „власници истине” и оне који су „противници истине”, при чему и једни и други имају и поштују само своју истину, своје вредносне и моралне судове. Различитости су богатство сваке заједнице, ако их та заједница третира као могућност за напредак целокупног друштва, а не као „реметилачки фактор” и опасност по моралне и друге, већински прихваћене вредности. Наш велики проблем, и један од кључних момената у нашим поделама, јесте што једни друге не чујемо, чак ни кад изгледа да пажљиво слушамо оно што друга страна говори. Људи не желе да искораче изван стереотипа и привидне сигурности коју само кобајаги пружа припадност некаквој већини, јер је тако лакше. Било би лекотворно за нас да престанемо да стално некога и нешто побеђујемо и све посматрамо кроз наратив победа и пораза.

Квалитетни подаци о грађанима воде ка пуном остваривању њиховог права

У току је попис становништва Србије, а у јавности су поново почели да се „прозивају” они који уместо националне желе да изразе регионалну припадност и изјасне се као Војвођани, Тимочани, Шумадинци... Да ли се заборавило да је основно грађанско право да приликом пописа становништва свако може да се изјасни како жели, односно да не мора да одговори на питања о вероисповести и националној припадности?

Чини се да се заборавља на то основно и добро уређено грађанско право. Нико ником не брани да се изјасни (и)ли не изјасни о верској и националној припадности. Нема разлога за прављење проблема тамо где га нема. Изузетно је важно, и са аспекта заштите и унапређења равноправности, да добијемо квалитетне податке о демографској, социјалној и уопште структури становништва, јер су такви подаци драгоцени за креирање ефикасних јавних политика у свим сегментима, како би се адекватно одговорило на потребе грађана и грађанки и омогућило пуно остваривање свих законом гарантованих права.