Зашто Србија ћути

Брза ескалација борби после покушаја Грузије да оружјем поврати суверенитет над Јужном Осетијом доминирала је у међународном дипломатском, медијском и јавном дискурсу протекле недеље. Из целог света су нагрнула мишљења, коментари и емоције. Сви су, изгледа, имали став о томе ко је крив, зашто је сукоб ескалирао и како га окончати. Сви осим званичника Владе Србије (уз значајан изузетак Оливера Ивановића). Њихово ћутање сасвим довољно говори о томе шта није у реду са спољном политиком Србије.

Званичници Владе Србије и њен министар спољних послова имали су и моралних и политичких разлогада се огласе чим је почео сукоб између Русије и Грузије.

У најмању руку, Србија је могла да се придружи хору оних који су апеловали за мирно решење сукоба и требало је да реафирмише свој принципијелни став о неповредивости унутрашњих граница. На крају крајева, Грузија је, упркос приличном притиску неких европских земаља и Вашингтона, одбила да призна независност Косова и њени највиши званичници су чак упозорили да би независност Косова могла да дестабилизује Кавказ. Још је већи разлог то што је Србија и сама била жртва „хуманитарне интервенције”. Ћутање званичне Србије послужило је као знак прећутне подршке руском кажњавању Грузије . Принципијелно, саопштење Србије могло је мало да изнервира Москву, али не и да изазове осуду осим ако Москва није била неискрена када је доследно потврђивала територијални интегритет и суверенитет Грузије.

Политички, ћутањем и неистицањем везе између насиља око Јужне Осетије и Абхазије и одлуке неких земаља ЕУ и Америке да помогну и признају независност Косова није само пропуштена прилика да се оснажи аргумент Србије о неповредивости њеног суверенитета и територијалног интегритета; то је такође било неодговорно и неоправдано. Европски државници као што су Лех Валенса и Јиржи Динстбир, као и европски и амерички медији и аналитичари, нашли су везу са Косовом чим је Грузија испалила прве хице. Зашто су онда званичници и лидери Србије ћутали? Мора се закључити да су сувише неискусни, сувише збуњени или бојажљиви.

Можда су сувише неискусни да би схватили да су имали прилику да уверљиво докажу да је њихов аргумент био исправан и да ће признање Косова дестабилизовати многе друге државе и регионе у којима ће сепаратисти, охрабрени овом одлуком, далеко одлучније следити своје амбиције за независност. Такође су пропустили прилику да разголите празноћу изјаве Америке и ЕУ да је случај Косова „јединствен”. Коначно, пропустили су прилику да реафирмишу свој главни аргумент да, када се заобиђу међународно право и Повеља УН, побеђује закон џунгле. Колико би убедљивији био случај Србије за мале и сиромашне државе које чине убедљиву већину чланица УН? Да је истакла лицемерје Бушових изјава о потреби очувања суверенитета Грузије у светлу његове политике према Косову, Србија би само повећала своје шансе да успешно лобира за подршку у Генералној скупштини УН за поступак пред Међународним судом.

Можда су били сувише збуњени кога да подрже у сукобу. Да ли је требало да подрже Грузију и њено право на територијални суверенитет или Русију, која је била главна подршка Србији у њеној борби за територијални интегритет и суверенитет? Одговор је да је требало да изразе своју подршку поштовању демократских принципа и међународног права. Ни Русија ни Грузија не би се увредиле принципијелним ставом који би још једном потврдио њихову потребу да прекину насиље, поштују међународно право и неповредивост међународних граница. На тај начин Србија би задобила кредибилитет за сопствене интересе и довела би се можда у позицију за улогу у било којој међународној комисији, коју ће сигурно основати или УН или ОЕБС.

На крају, бојим се да је прави разлог заштосе званичници Србије нису огласили просто то што су сувише плашљиви и немају храбрости да заузму одговоран и принципијелан став, чак и ако би то било исправно и неизбежно би ишло у корист интересима саме Србије. Имам утисак да је ово још један случај прекомерног опреза да се не уради ништа што би можда узнемирило неког у ЕУ и што би имало за последицу продужење листе услова који се од Србије очекују за чланство у ЕУ. „Пријатељи” Србије у Европи ће можда помислити да Срби не желе „озбиљно” да се придруже њиховом клубу уколико званичници Србије буду указали на нешто што је очигледно – да је неодговорна политика неких чланица ЕУ и САД помогла да се створи много опаснији и нестабилнији свет; такав у коме владавина закона сасвим уступа место владавини оружја. Уколико лидери Србије и њена влада не буду доследни у својој одбрани међународног права, како онда било ко може озбиљно да верује да је ова влада одлучна и преданау својој борби за Косово? Ако је то у питању, онда је независност Косова најмања претња државности Србије.