„Златна наранџа” за „Црну ноћ”

Анталија - Узбудљивом и напетом трилеру „Црна ноћ” редитеља Узђана Алпера, одлуком жирија припала је „Златна наранџа” за најбољи филм и најбољи сценарио, док се као апсолутни победник фестивала са чак девет освојених награда наметнуо филм „Горући дани” његовог презимењака Емина Алпера. Уколико се уз то дода и чињеница да је „Златну наранџу” за најбољи дебитантски филм освојила Салџан Ергун за „Снег и медвед”, рађен у турско-српској копродукцији (српски копродуцент је Милош Ивановић), онда се чак може тврдити да је жири заиста наградио три најбоља филма у Националном такмичарском програму 59. Анталијског фестивала.

Занимљива је случајност то што су ова три филма тематски заправо веома слична. Сва три у својим причама измештеним из великих градова садрже елементе сукоба традиционалистичког и модерног, за протагонисте имају градске дошљаке, а као антагонисте локалне политичке „шерифе” и њихове „песнице” с којима намећу своја правила у корумпираном и бруталном мачоистичком свету, оштро се супротстављајући било каквим новинама. И сва три говоре много о положају жена, ксенофобији и хомофобији, која у односу на ЛГБТ популацију постоји чак и у оквиру законских регулатива у данашњој Турској. Наравно да се Узђан Алпер, Емин Алпер и њихова млађа колегиница Салџан Ергун нису унапред договарали о чему ће приповедати у својим савременим филмским причама, њихови филмови су настајали у различитим периодима у протекле две-три године, али је јасно да је постојећа тематска (не и стилска, не и редитељска) сличност проистекла из ауторске потребе да се проговори о проблемима у турском друштву који тињају и тиште.

Узђан Алпер их је у „Црној ноћи” предочио кроз причу о Ишаку, усамљеном саз музичару (дуговрати отомански инструмент из породице луте), који лута по ноћним клубовима Анадолије, који је приморан да се врати у свој родни дом после седам година самоизгнанства; кроз паралелну причу о старом и поремећеном изопштенику Ферхату који лута шумом у потрази за несталим сином и Сирми која живи у Немачкој али повремено долази у те планинске врлети да би бринула о несрећном оцу. Узђан заправо прича о трауми, о нестанку који је свима познат али нико о њему не прича, о делима закопаним дубоко у прошлости, о тајнама из детињства које прогањају и њега и његове пријатеље, његову заједницу и целу земљу, постављајући курс такве своје приче ка неизбежном судару. Његов презимењак Емин (нису у сродству, Алпер је често презиме у Турској), у тријумфалним „Горућим данима” о тињајућим друштвено-политичким проблемима говори кроз причу о младом државном тужиоцу Емреу послатом у анадолијску забит да се тамо суочи са коруптивно-политичким марифетлуцима локалног градоначелника, са третманом мањинских заједница, насилништвом над женама, еколошким проблемима и отвореном ксенофобијом, док Салџан Ергун у филму „Снег и медвед”, о неприхватању било каквог напретка и промена, јасно говори кроз лик своје главне јунакиње Ашли, градске медицинске сестре која се обрела у суровим планинским пределима закованим снегом да би се суочила са ништа мање суровим мачоистичким светом...

У Међународном такмичарском програму са „Златном наранџом” за најбољи филм награђен је боливијски „Посетилац” редитеља и директора фотографије Мартина Булока. Награду за најбољу режију освојио је Пољак Дамиан Коцур за изврстан филм „Хлеб и со”, иначе већ награђен у Венецији ове године, док су најбољи глумци Францускиња Марина Фоа – за улогу Олге у шпанском филму „Звери” Родрига Сорогојена и Иранац Пеђман Ђамшиди – за улогу „Земљи прашине” Казема Данешија.

Овогодишње издање Анталијског фестивала имао је врло добар избор филмова (уметничка директорка Башак Емре), број пројекција је повећан захваљујући отворености дворана и током дана (прошле године филмови су се гледали искључиво у ноћном термину под отвореним небом), што је резултирало и знатно већим бројем гледалаца и продатих карата. Припреме за наредни, јубиларни 60. фестивал почињу ускоро...