Превише криваца

Од Хавијера Клементеа до Мирослава Ђукића или од неодласка на шампионат Европе (у касу ФС Србије није ушло најмање 15 милиона евра) до још једног олимпијског дебакла (у Атини пре четири године три пораза) и нове бруке српског фудбала.

Ко је крив за агонију репрезентације? Селектори?

Сносе и они огроман део одговорности, али притом треба упрети прст и у оне који су их довели. „Мали Наполеон” памтиће заувек најлепши посао који је добио од председника Звездана Терзића, сада одметника. Шпанац је за велике паре (најскупљи селектор у историји нашег фудбала) понекад и долазио у Србију, а једном се толико „жртвовао” после пада с бицикла да су наши фудбалски богови од њега направили „највећег српског јунака” кад је колима довезен у Београд!

Тек, с Клементеом кога је као „топлу воду измислио” Звездан Терзић (остала је тајна на чије наговарање) фудбалска репрезентација Србије пропустила је друго узастопно европско првенство (пре тога Португалију 2004), а да ником није фалила длака с главе!

Нити је Клементе поднео извештај и анализу неуспеха, образложење зашто ниједном у четири окршаја нису побеђени Португалија и Пољска (четири ремија), а како су „црвени” поцрвенели и у Казахстану (пораз 2:1) или изгубили два бода у Јерменији (1:1)... Ни председник Терзић ништа фудбалском народу, чијих је представника на утакмицама државног тима из утакмице у утакмицу бивало све мање (сусрет са Пољском у Београду пратило око 200 навијача Србије), није објаснио!

Тиква је пукла, али су сви остали на старим местима. „Аминаши” (тачније чланови Извршног одбора ФСС), они који су за време владавине Терзића лепо путовали по свету „јер се нису мешали у свој посао”, и даље су ћутали! Кад му је пало напамет да Клементеов наследник буде Мирослав Ђукић, пре тога селектор младе репрезентације и тренер Партизана, нико није дигао руку – против!?

Млади стручњак, почетник у тренерском послу, добио је велики залогај – „А” репрезентацију. Кад је стигао из Шпаније отворено је казао: „Дошао сам овде да печем тренерски занат”.

С младим тимом је нешто и урадио, али кад је из Хумске 1 дошао на Теразије 35 наставио је Клементеовим погрешним стазама. Форсирао је кроз пријатељске утакмице „А” тима (пет сусрета) играче који не играју ни у својим клубовима! Ни у Кини, баш са позивима појединцима (од првог дана имао низ потешкоћа с домаћим и иностраним клубовима који су гледали само своје интересе), није се прославио. Позвао је под олимпијску заставу 31-годишњег Александра Живковића, кога никад раније није ни – видео! Да не грешимо душу тај играч је био међу најбољима. Али, и то попуњавање државног тима, кад се сазнало да Бабовић и Ђорђевић не долазе, а да су Тошић и Качар неизвесни, доказ је да се многе ствари раде – офрље.

Од јануара је ова фудбалска година бурна: разна функционерско-судијска хапшења, бежања из земље, заказивање ванредне скупштине, избор нових–старих кадрова, домаће првенство испод сваког нивоа, трибине без гледалаца, борба за власт на свим фронтовима...

Наш фудбал карактеришу председници каријеристи, чланови разних комисија и органа који су доведени само да гласају, лажни фудбалски великани на теренима, нестручни и необразовани тренери иако је подељено више про- лиценци, него у било којој комшијској држави! Наше судије су „непожељне” у иностранству: суде понекад кадетима и јуниорима, а њихове „тате” се боре ко ће брже свог миљеника да прогура на листу арбитара... И новинари који све прећуткују или величају нешто по – поруџбини!

Шта ће бити са селектором који се у последње време, па и у Пекингу, препирао с новим председником савеза Томиславом Караџићем?

Ђукић ће највероватније бити смењен. Ушао је у историју нашег фудбала као селектор који на десет узастопних утакмица није остварио ни једну победу! С њим би требало да оду и сви који одавно владају нашим фудбалом.

Ово више нису појединачни промашаји. Фудбал нам је у незапамћеној кризи, а сутра почиње трећи шампионат Србије и – нове првенствене преваре. У септембру почињу квалификације за Светско првенство 2010. у Јужној Африци...

Време за промене је већ истекло. Мађарска је на видику, некадашња светска велесила, а сада трећеразредна фудбалска земља.