Али Баба и 44 разбојника

„Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим. Не мора свака да буде специјална. Уосталом, тих специјалних у животу има јако мало”, изјавила је у својој последњој колумни новинарка Горица Нешовић која је сасвим тихо одшетала у неки други бољи свет, баш онако како је и живела. А, док чекамо те праве, важне, велике прилике и док трошимо живот ишчекујући свађе у „Задрузи” и гледајући борбу великих сила на светској политичкој сцени, као у бајци „Али Баба и 40, односно 44 разбојника” у Прагу, и размишљамо о томе какав је то камен на дар, којим је гађан Исус Христ, готово штреберски, као добри ђаци, одговарамо на питања пописивача – колико крвих зрнаца имамо, као да ће то решити светску кризу... Као да ће нас то спасити од притиска великих сила... као да ће нас то загрејати у предстојећој зими у недостатку руске нафте... Као да ће то побољшати односе са првим комшијама које су нам опет окренуле леђа... Као и сви... Опет смо сами на кугли земаљској. Ваљда смо зато небески народ.

Бар нас свака критика, и уздрмавање тла под ногама, нечему научи. Можда и томе да је дијалог, макар он више личио на монолог, бољи од сваке свађе... И да конструктивно изношење мишљења може само да нам отвори нове видике, од дисонантних тонова који доносе збрку, мотивишу на свађу... А свађа ником добро донела није. Ваљда је то схватио и јавни сервис, али и сви они који су претходне недеље посетили Таковску 10. Јер РТС не треба да буде, како неко рече, мегафон опозиције и власти, већ да анализира јавну реч и народу појасни све оно што се дешава у свету око нас.

Живот заиста чине мале прилике. Да попијемо чашу доброг вина са пријатељима. То зна и председник, зато ваљда и подржава винску културу. Прилику чине и оне лепе ствари, празник за очи, попут изложбе старих цртежа у Модерној галерији у Ваљеву. Од цртежа је све кренуло, још од пећине у Алтамири. Човек је још тада остављао поруке и износио своју бол и промишљање живота. Можда је време да се томе вратимо. Да читамо између црта и цртица, између редова... Поруке са зидова... или са рушевина.. Живот прави је негде другде... Не на телевизији... Нити на нашим паметним телефонима, нити на сликама какве нам Инстаграм креира.

Победа није ни њихова, ни наша. Победа је у малим стварима. У рођењу новог живота, креацији малих дела, макар и оне биле само покушај... Јесен је... Можда лишће опада, можда се природа повлачи, попут нас. Али, нека нам то буде мотив и снага да не посустајемо никад. Јер пуно малих дела чини целину, чини победу. Природа се понова рађа, и после олуја, и после мразова... Пупољци се увек изборе..

Проћи ће и рат, и комшијски немири, и нафтна криза, оранице ће опет процветати, а да ли ћемо бити паметнији?!