Подршка мамама које су изгубиле бебе

Када је у марту доживела превремени порођај и смрт близнакиња, које су преминуле због инфекције и екстремне незрелости у седмом месецу трудноће, Душица Селаковић помислила је да је она једина која се суочава са таквим ужасним болом. Иако је њена трудноћа била тешка и високоризична, ова тридесетједногодишња мајка није могла ни да претпоставити да ће њене девојчице, Огњенка и Ђурђија, живети свега три дана. Упркос великом труду неонатолога, девојчице су преминуле, а Душица је остала сама са својим огромним болом.

Због пандемије вируса корона, ни њеном супругу није било дозвољено да уђе у породилиште, баш као ни свештенику који је девојчице крстио непосредно пре њихове сахране. Душици нико није понудио ни помоћ психолога иако је, како сама каже, у породилишту доживела два нервна слома – једину утеху пружила јој је лекарка са одељења неонатологије и жене са којима је делила болничку собу. У животу је одржала само мисао да је код куће чека двогодишњи син.

– Не могу ни да замислим како је женама које су изгубиле прво дете и које се из породилишта враћају у кућу спремљену за дочек новорођенчади. Мени је син помогао да пронађем и снагу и прибраност, па нисам дозволила да родбина долази у стан и плаче заједно са нама, а сахрана девојчица организована је у најужем кругу породице. Имали смо безрезервно разумевање породице и пријатеља, али се дешавало да ми неки блиски људи кажу: „Ја не знам шта да ти кажем”, јер се никада нису суочили са таквом животном ситуацијом. Ја сам била та која је звала мајку, сестре и пријатељице, јер се у процесу туговања смењују разне фазе и не можемо очекивати од блиских људи да у сваком моменту знају како се ми осећамо и да ли желимо да причамо. Међутим, када сам на интернету, форумима и социјалним мрежама почела да трагам за искуствима и саветима особа које су доживеле смрт близанаца, нисам пронашла никакве савете, а сви резултати претраге били су на страним језицима. Требало ми је неколико месеци да схватим да се нашим женама мора омогућити да говоре о свом губитку и да им се мора признати „право” на туговање. Стекла сам утисак да, што је краћи живот детета, то се мами даје мање „право” на бол – као да се, на емотивној ваги, више „вреднује” смрт детета које је живело две или 12 година. Зато сам се обратила Центру за маме са идејом да оснујемо групу подршке за маме које су изгубиле своје бебе и наишла на велико разумевање директорке Јоване Ружичић – прича Душица Селаковић, која је постала један од администратора групе за подршку, која је основана на Светски дан сећања на губитак трудноће и беба, 15. октобра, и за свега неколико сати добила више од 50 чланица.

Иако је Душица помислила да је сама у свом болу, статистика, на жалост, говори супротно – од 60.970 деце, колико је прошле године рођено у Србији, 325 је мртворођено, а у породилишту је умрло још 77 новорођенчади. Директорка Центра за маме, Јована Ружичић, каже да се, упркос чињеници да сваке године око 400 жена остане без својих тек рођених беба због превременог порођаја, инфекција, здравствених компликација или урођених аномалија, у нашем друштву о томе мало говори. Због тога је у току Међународног месеца свести о губитку трудноће и беба основана Група за подршку мамама чијих беба више нема.

– Група је затвореног типа, налази се на „Фејсбуку” и отворена је за све маме из земље и региона које своја искуства могу да поделе и анонимно. Мисија групе је да учинимо трагедију губитка бебе видљивијом у друштву, пружимо подршку породицама које су претрпеле губитак и да заједно, уз помоћ стручњака, потражимо одговоре који су нам потребни. Поред пружања подршке мамама, залагаћемо се за системску подршку женама и породицама са искуством губитка. Група ће бити место разумевања и узајамне подршке, где маме могу да напишу своја искуства, поделе емоције, недоумице, питања и жеље, а наш циљ је да свака мама зна да није сама и једина у свом болу – закључује Јована Ружичић.