Београдска операција

Специјално за „Политику”

У лето 1944. Други светски рат на европском тлу је улазио у завршну фазу. Искрцавање савезника у Нормандији, њихово наступање ка немачким границама на западу и силовита совјетска офанзива на истоку поново су поставили Балкан у жижу савезничког интересовања. Убрзано совјетско надирање ка источним границама Југославије говорило је да ће се финале грађанског рата између комунистичких и ројалистичких снага одиграти у Србији и да ће на њеном тлу, на којем је и запаљена устаничка ватра 1941, доћи до расплета југословенске, а превасходно српске ратне драме.

После слома устанка 1941. и распаљивања крвавог грађанског рата, Србија се поново налазила пред одлучујућим догађајима. Тајни одлазак Јосипа Броза Тита септембра 1944. с острва Вис у Москву, где је договорено совјетско учешће у ослобођењу Југославије, имао је судбоносан значај не само за исход антифашистичке борбе, већ и за превагу комунистичких снага у Србији, која је сматрана бастионом српске ројалистичке традиције. Обезбедивши војно присуство свог моћног идеолошког савезника, партизанско вођство је дошло у прилику да реализује договор постигнут јуна 1944. на Вису између Јосипа Броза Тита и председника краљевске владе у Лондону Ивана Шубашића, којим је партизанском покрету признат пун политички и војни легитимитет.

Претходно је Врховни штаб НОВЈ, увиђајући стратегијски значај Србије за своју победу у антифашистичком и грађанском рату, одлучио да главнину својих снага са суседних оперативних подручја, превасходно Црне Горе и источне Босне, преусмери на тај простор. Захваљујући успешним дејствима 1. армијске групе НОВЈ (1. и 12. корпус) под командом генерала Пека Дапчевића у западној Србији и Шумадији и 13. и 14. корпуса Главног штаба Србије, којима је командовао генерал Коча Поповић, у јужној и источној Србији, као и избијању снага совјетског 2. и 3. украјинског фронта на границе Југославије с Румунијом и Бугарском, немачке снаге на простору Србије нашле су се у врло тешкој позицији. Из тог разлога немачко командовање је одлучило да формира армијску групу „Фелбер”, која је требало да брани линију Дунав – Велика Морава – Западна Морава. У склопу тако конципираног плана посебну важност је добио пројектовани мостобран јужно од Саве и Дунава с Београдом као значајним оперативно-стратегијским чвором. Убрзо су започеле операције чији је циљ био ослобођење Београда.

Лист „Политика” на улицама слободног града

Изводећи обимне операције припремног карактера, јединице 1. армијске групе из западне Србије приближиле су се линији Топола–Младеновац–Обреновац, док су трупе 3. украјинског фронта Црвене армије под командом маршала Фјодора Толбухина, продирући из Бугарске у садејству с деловима 2. украјинског фронта маршала Родиона Малиновског, избиле на линију Дунав–Штубик–Бор–Зајечар. Истовремено, главнина снага 2. украјинског фронта, продирући преко Баната, избила је на Тису и тиме олакшала напредовање совјетским и југословенским јединицама у централној Србији. Дејства југословенских и совјетских снага ефикасно је подржавала совјетска 17. ваздухопловна армија, којом је командовао генерал Владимир Судец. На тај начин створени су неопходни оперативни услови за напад на Београд. Посебна немачка команда формирана за одбрану града организовала је одбрану на спољним линијама, уз поделу урбане зоне на неколико чворних упоришних тачака. Процењује се да је Београд бранило око 30.000 немачких војника распоређених у неколико утврђених прстенова у самом граду и његовој непосредној околини.

Током прве фазе битке за Београд (11–14. октобар) југословенске јединице и совјетски 4. механизовани корпус генерала Владимира Жданова успели су да брзим продором разбију јаче немачке снаге на прилазима граду, униште снажне немачке групације у околини Раље и на Авали и да потом у силовитом наступању избију на Бањички вис и Милошевац (данашња Трошарина). Иако се чинило да ће се брзо приступити уличним окршајима и коначном ослобођењу престонице, дошло је до неочекиваног компликовања оперативне ситуације. Наиме, немачка корпусна група „Штетнер”, названа по свом команданту генералу Валтеру Штетнеру, чији су војници децембра 1942. поболи немачки ратни барјак на највиши врх Кавказа – Елбрус, повлачила се из рејона Пожаревца ка Београду, претећи да с бокова и из позадине угрози југословенске и совјетске јединице које су наступале ка центру Београда. Упркос томе, брзо напредовање југословенских и совјетских јединица, разбијање спољне одбране града и заузимање непосредних прилаза граду пре пристизања корпусне групе „Штетнер” пресудно су утицали на даљи ток борбе, омогућивши снагама НОВЈ и Црвене армије да приступе ослобођењу града.

Грађани поздрављају улазак оклопних јединица Црвене армије у Београд

Друга фаза битке за Београд (14–18. октобар) започела је општим нападом према центру Београда, главним правцем Бањички вис – Аутокоманда – Славија – Калемегдан. Мање снаге су дејствовале на помоћном правцу Топчидер – Чукарица – Главна железничка станица. На главном правцу напада налазили су се 1. пролетерски корпус са своје три дивизије (1. и 6. пролетерска и 5. ударна) и совјетски 4. механизовани корпус. На помоћном правцу оперисао је 12. корпус, којим је командовао генерал Данило Лекић Шпанац и у чијем саставу су биле 11, 16. и 28. ударна дивизија. Дејства југословенских и совјетских јединица у граду подржавала је с Дунава совјетска Дунавска ратна флотила. После успешног почетног напада борбе су настављене у самом граду. Немачке јединице на низу утврђених тачака одолевале су удруженим југословенско-совјетским нападима. Истовремено је спречен и покушај удара корпусне групе „Штетнер”, која се кретала из правца Гроцке према Београду у бок и позадину главнине југословенских и совјетских јединица које су дејствовале против немачких снага у Београду. Тиме су створени услови за прелазак у напад на последњи прстен немачке одбране у Београду.

У трећој фази битке (18–22. октобар) коначно је уништена снажна немачка групација на простору Авала–Болеч. Остаци корпусне групе „Штетнер” под борбом, уз велике губитке и без свог команданта који је погинуо на падинама Авале, повукли су се ка немачком мостобрану код Шапца. Главнина југословенских и совјетских јединица после тешких тродневних уличних борби избила је на Саву и Дунав и у изузетно кратком временском року извршила припреме за прелазак река. Пошто је у јеку завршних борби очувана функционалност моста на Сави, тежиште борбених дејстава пренето је на простор Срема. Операција је окончана 22. октобра заузимањем Земуна и околних села, чиме су створени неопходни оперативни услови за напад на немачке утврђене линије у Срему.

Током Београдске операције извршена је до тада највећа концентрација јединица НОВЈ на једном правцу, а врло успешно је организовано и садејство с јединицама Црвене армије. У операцијама за ослобођење Београда погинуло је око 3.000 војника НОВЈ и 960 војника Црвене армије, док је око 4.000 војника НОВЈ рањено. Процењује се да је погинуло око 15.000, а заробљено око 9.000 немачких војника. У спасавању најзначајнијих поштанских објеката, електричне централе, мостова на Сави и Дунаву и водовода у граду значајну улогу одиграли су организоване групе отпора у самом граду и становништво Београда.

Генерал Владимир Жданов прати обраћање Пека Дапчевића

Ослобођењем Београда створена је велика слободна територија и утврђена стабилна позадина фронта, који се простирао од Драве до Јадранског мора, што је директно утицало на крупне промене у организацији, формацији и наоружању НОВЈ. Током Београдске операције јединице НОВЈ су дефинитивно замениле до тада доминантан герилски начин ратовања фронталним, што је до пуног изражаја дошло током борби на Сремском фронту. Ослобођењем Београда онемогућено је повлачење јединица немачке групе армија „Е” најповољнијим и најпогоднијим правцем преко Београда и преусмерено на тешко проходне правце преко Босне, што је имало огроман значај за даљи ток војних операција на простору Југославије и стабилност јужног крила општег савезничког фронта, посебно Црвене армије у наредним операцијама. У исто време, ослобођењем Београда, завршена је и битка за Србију. Комунистичко вођство је победоносним уласком у Београд потврдило победу револуционарних снага. Оружана страна грађанског рата у Србији се завршила. Започела је нова ера српске и југословенске престонице, заоденута у револуционарно бољшевичко рухо.

Историчар