Потпуно подсећање

Колико бисте платили да вам се у мозак усади мали меморијски чип, ако би тај комадић силицијума (или сличног материјала) удвостручио моћ вашег краткорочног памћења? Или зајемчио да никада више нећете заборавити неко лице и име?

Постоји добар разлог да овакве понуде узмете у обзир. Иако је наше памћење понекад невероватно – на пример, веома смо добри у препознавању фотографија, капацитет меморије често нас разочара. Познато је да је погрешно памћење доводило до нетатачног сведочења очевидаца (и одласка у затвор погрешне особе), брачних трвења (у виду превиђања годишњица брака), чак и смрти (познато је да скакачи падобраном забораве да повуку ручицу – што, по једној процени, чини отприлике шест одсто смртних исхода у овом спорту).

Неизвесни ток памћења чини нас рањивим у односу на грабљиве политичке мешетаре, замке стереотипа (у којима лако доступно памћење спере мање уобичајене противпримере) и оно што психолог Тимоти Вилсон назива „менталним загађењем”. У мери да не можемо раздвојити битне од небитних чињеница, памћење је често кривац.

Збуњено памћење

Све ово постане болније када памћење упоредите са меморијом свакодневног преносивог рачунара (лаптоп). Док су просечном детету потребне седмице или, чак, месеци и године да запамти нешто тако једноставно као што је таблица множења, сваки компјутер може упамтити ма коју таблицу за трен ока – и никада је не заборавити. Зашто ми не можемо исто?

Већи део разлике лежи у основном устројству памћења. Рачунари све што похрањују организују према физичким или логичким локацијама, са сваким битом ускладиштеним на нарочитом месту према некаквом свеопштем распореду, а ми појма немамо где се шта у нашим мозговима складишти. Ми до информације не долазимо знајући где се она налази, већ коришћењем знакова и назнака који наговештавају за чим трагамо.

У најбољем случају, овај поступа се добро одвија: одређен податак из меморије само „ускочи” у наш ум, аутоматски и без напора. Зачкољица је, међутим, у томе што се памћење лако може збунити, нарочито када дати скуп наговештаја указује на више од једног одсечка меморије. Чега се сетимо у одређеном тренутку веома зависи од непредвиђених догађаја чији мисаони делићи задесе активним у том трену.

Наше расположење, окружење, чак и став могу утицати на нежно памћење. Узмимо један пример: истраживања показују да ако неку реч научите док сте погнути, касније ћете лакше да је се сетите уколико се задесите у погнутом положају него када стојите усправно.

Нервни уметци

А нису у питању само људи. Памћење вођено наговештајима уочено је код скоро сваког створења икада проучаваног, од пужева до мува, паукова, пацова и мајмуна. Као производ еволуције, а то би инжењери, можда, назвали паметним системом, још неспретним и недоретаним, али знатно бољим него да не постоји ништа.

Ако бисмо се усудили, да ли бисмо могли употребити средства савремене науке да унапредимо људско памћење? Сасвим могуће. Група истраживача из Торонта је, на пример, показала како техника позната као подстицање (стимулација) дубљих слојева мозга може учинити мала али мерљива побољшања коришћењем електричних надражаја.

Али такве нас технике могу само дотле довести. Памћење могу учинити приступачнијим, али не обавезно поузданијим, а побољшања ће, највероватније, испољити једино у повећању. Да би се наше памћење учинило и приступачнијим и поузданијим, потребно је нешто друго, можда устројство по угледу на „Гугл”, које обједињује подстицања вођена наговештајима слична људском памћењу са додељивањем адреса у рачунару.

Колико год изводљивост била запетљана, у начелу нема разлога зашто следеће поколење с нервним умецима не би могло наставити тамо где је природа стала, уграђујући им главне планове налик на „Гугл”. Ово би омогућило да претражујемо сопствену меморију, а не само ону на Интернету, са делотворношћу и поузданошћу сличном рачунарским претраживачима.

Да ли би нас то претворило у рачунаре? Ни у ком случају. Нервни уметак (имплантат), опремљен врховним меморијским планом, не би умањио нашу способност да мислимо или осећамо, волимо или се смејемо; не би изменио природу онога чега одлучимо да се сетимо; не би неминовно проширио саму величину наших блокова меморије.

А опет, наша тешкоћа никада није био у томе колико бисмо информација могли ускладиштити у својем памћењу; увек се огледала у томе како им приступити – а то је тачно тамо где би траг који назначује рачунарска меморија могао помоћи.