Почетак једног дивног пријатељства

Шеф Института за генетику универзитета у једном градићу у Енглеској вечерао је брзо, готово халапљиво, лесковачку мућкалицу. Традиционално јело са југа Србије једино је што смирује младог научника после лудог дана проведеног у лабораторији, која је последњих месеци под присмотром медија, владе и тајних служби.

Шеф клинике у којој ће се клонирати први човек, после поноћи, напушта свој луксузни стан и пустим путем у тамнозеленом „јагуару” јури ка аеродрому. Приватни „лир џет”, власништво богатог српског бизнисмена, регистрованог у једној земљи Јужне Америке која се не дичи формалностима, рула по писти.

Младог генетичара двојица пратилаца с белим коферима дочекују шапатом: „Здраво Доцо, љуби те брат”, а затим га уводе у авион. Доца је бриљантни научник који је докторирао на Оксфорду, али је задржао линкове са родним Београдом.

Доктор је рекао особљу да ће за викенд обићи болесну тетку на Азурној обали, која је после Брионског пленума побегла из Југославије, а затим се удала за француског плејбоја који је изгубио све, једне кобне ноћи, на рулету у Ници.

Прича о болесној тетки је само маска за асистента, радо виђеног у лондонској централи МИ6. Тетка заиста постоји, заиста је болесна и доктор ће је заиста видети.

Али, прави циљ његовог лета је мало сеоско гробље на пропланку изнад Нице. Ноћни путници посетиће гроб Душка Попова, једног од највећих агената Другог светског рата. Тај женскарош и хазардер преокренуо је ток историје за рачун савезника. Рачун није био мали. Нацисти су мислили да ради за њих, Енглези су знали да ради за њих. Потпуковник Интелиџент сервиса, коме је Краљица мајка поклонила Модиљанијев цртеж, почистио је државну благајну, коцкао се новцем Њеног величанства у Лисабону, мењао је најлепше жене тог времена, што је Јана Флеминга, тадашњег ситног агента британске тајне службе одушевљавало док је пратио сваки корак београдског бонвивана.

Флеминг је шутнут из МИ6 због недостатка обавештајног талента. Покошен вискијем, сетио се свог идола и старе писаће машине. Сео је и почео да пише. Душко Попов је постао Бонд. Џејмс Бонд.

У неугледној београдској вили, чија је подрумска просторија заштићена од прислушкивања, политички врх Србије чека извештај из Нице. Коначно се буде из амнезије и одлучују да клонирају Џејмса Бонда. Ионако је наш човек. Његов фрак, пиштољ и оловке заузимају запажено место у холу српске тајне службе на Бањици, мистичном здању окруженог шумом. Холивуд нам је Попова давно украо испред носа, прекрстио га и претворио у мит, док се Тито бавио продукцијом партизанских вестерна, иако је сценариста Димитрије Војнов давно констатовао да се Бондово српство доказује његовом пасивно-агресивном природом, која се као дијагноза доследно јавља у свим његовим акцијама. Био је спреман да ратује го и бос, али је одлучио да се бори у највећем луксузу.

Српски агент пред пензијом, стара школа, рекао је у вили да му је легенда око Душка Попова пренадувана, јер није локао вињак, тајни напитак свих удбаша, већ је испијао мартини. Млађе колеге појасниле су да би његове мисије биле угрожене када би у смокингу, у неком казину, наручивао вињак или, далеко било, дуплу шљивовицу с ледом.

Кодирана порука из Нице коначно стиже. Узорак 007, оригинална верзија је у нашим рукама. Доца ће створити његовог клона, Душка Млађег.

У Београд, балканску престоницу свих шпијуна, стићи ће редовним летом, а потом ће се упутити у седиште БИА, где га чека одећа његовог узорка. Обући ће фрак, узеће пиштољ и наливпера, а затим кренути у акцију. Трећи светски рат је почео, али Џејмс Бонд Јуниор нема мисију да спаси свет, већ Србију. Најагресивнији вампир поп културе у историји поред Мадоне схватио је задатак, покупио лову и нестао. Свиђа вам се овај сценарио за следећи наставак саге о Бонду? Ауторска права су заштићена. Цена? Права ситница.

Душко Попов са пратиљом (Фотодокуметација „Политике”)

Није случајно Вучић рекао на рођендану БИА да је Београд постао Казабланка, као у време Другог светског рата, где вршљају шпијуни и са истока и са запада.

Толико прате једни друге, да су се савршено упознали и када им се прикључе домаћи спавачи који су активирани као зомбији, пристојан свет више не сме да изађе на пиће. Тако је било и када је заменик шефа руске дипломатије Александар Грушко боравио овде неколико дана и организовао регионални скуп амбасадора Русије. Грушко је оперативац највишег ранга, запад га није ставио на санкције јер је очигледно његов задатак да одржава контакте, како са руским дипломатским особљем, тако и са Американцима.

Бондов клон ће се лако уклопити у ту гунгулу, јер су многи од њих прошли кроз програм промене идентитета. Нису ваљда убризгавали ботокс?

У епохи када се стварност меша са фикцијом или у ери идиота, како је дефинисао нови свет Умберто Еко, зашто оживели Душко Попов не би био убачен у ову постмодернистичку игру коју читате, на жанровској граници између црне комедије, сапунице и хорора?

Нисам морао да се бавим паранормалним активностима пре шест година и гледам у пасуљ, када сам лаконски предвидео да су Американци и Руси поново изабрали Београд за геополитичку, дипломатску и шпијунску екс-територију, балканску Казабланку, на којој ће правити различите дилове, под кодним називом „сусрети на Елби”. Немамо Елбу, али имамо „Београд на води”. Америма и Русима је недостајала „Рикова кафана”, скривено месташце где ће Путинови и Трампови изасланици цртати нове сфере интереса, како се ствари не би отргле контроли, а свет вратио у ледено доба и поред глобалног загревања. Сада су Трампове људе заменили Бајденови момци, али ту нема превише разлике, уз значајно присуство Кинеза и осталих обавештајаца великих сила и земаља из региона.

„Зар су од свих градова на свету морали да изаберу баш овај?”, мора да је помислио Вучић, кад су му јавили да Курт Волкер, некадашњи аналитичар ЦИА прекомандован у Стејт департмент и мистериозни оперативац Кремља Владислав Сурков 2017. године стижу у Београд, а потом одлазе на тајну локацију и преговарају о украјинској кризи и имплементацији Минског споразума.

Било је мање важно шта су шаптали на уво један другом, као што није нарочито битно да ли им је неки овдашњи локални Сем на хармоници-дугметари, уместо за клавиром, свирао песме о неузвраћеној љубави. Као што је мање важно, али не и мање комично, замислити Вучића у смокингу који дублира разочараног Рика Блејна, власника ноћног клуба наслоњеног на раме хармоникаша, на месту где се окупљају авантуристи, бегунци, мигранти, лаке жене и шпијуни.

Рик се, ваљда је то познато, представља као неутралан тип који жели да остане ван свега, што даље од ништавног света који презире. На крају, спајтао се са једним од преобраћених силеџија. Био је то почетак једног дивног пријатељства.

Како ће се завршити српски римејк „Казабланке”, коме у овом лудом времену недостаје оригинални Џејмс Бонд, а не онај фејк, налицкани из Холивуда.

С ким ће Вучић започети дивно пријатељство? Са Американцима, Русима, Кинезима или са свима заједно? За сада је ово друго у питању и то је један од разлога зашто Србија једина у Европи није увела санкције Русији. Међународни продуценти још Вучића виде као Рика, управника угоститељског објекта који се налази на укрштању геополитичких зараћених галаксија, али му шаљу посетиоце који полако скидају маске с лица и прете батинама обичним гостима – свако на свој начин – како би преузели локал.

Оригинални 007 вероватно се преврће у гробу. Зар се Душко Попов за ово борио и да ли је садашњост само реприза прошлости која се непрекидно емитује? И зашто, поред свих локала на свету, изаберу баш овај?!