Инвентар „урутки и сокоћала”

Лајковац – Милош Јевтић је својим питањима успео да подстакне Радована Белог Марковића да покаже како је он писац који је сам себе створио. Јер, неко ко је ишао у Машинску школу на Звездари и неко ко је у специфичном друштвеном амбијенту шездесетих година прошлог века пролазио кроз младост, није био у прилици да на прави начин, непосредно, вођен нечијом руком, стигне до великих и значајних књижевних дела. Али, баш тај човек који је пролазио кроз Машинску школу на Звездари успевао је и успео на време да упозна и „Чаробни брег” Томаса Мана у који се, чим га је прочитао, „уселио” и у њему остао практично до последњег тренутка свог живота...

Тим речима се проф. др Радивоје Микић осврнуо на књигу новинара и публицисте Милоша Јевтића „Отворена поља Радована Белог Марковића”, из едиције „Одговори”, у издању лајковачке библиотеке, која је промовисана у Лајковцу. Две деценије су трајали разговори и договори за ову књигу, чији излазак из штампе велики писац, рођен у селу Ћелије код Лајковца, нажалост, није дочекао, преминуо је почетком 2022.

Према Микићевим речима, Радован Бели Марковић је хтео да служи језику, искористио је право писца да стекне нешто по чему ће бити препознатљив, специфичан језик. Микић је подсетио да је српска култура у неколико наврата мењала своју језичку основицу, да се на један начин писало у средњем веку, на други у такозвано „доситејевско доба”, на трећи после Вукове језичке реформе.

– Радован Бели Марковић је настојао да у својој прози споји сва та три језика и да покаже како је, заправо, правом писцу потребна целокупна културна и језичка меморија једне културе и да он све то ставља у погон, јер да би рекао оно до чега му је стало, мора све то да има на располагању – рекао је Микић.

Посебно је нагласио пишчеву оданост и љубав према завичају...

– Не постоји дужа песма која је испевана као похвала Колубари и ономе што је Радован звао колубарска екумена, од његове прозе. Радован Бели Марковић је књижевности дао велики допринос у томе што своју прозу није писао као што су то чинили претходници – констатовао је он, додавши да је Милош Јевтић учинио подвиг:

– Отворио нам је Радована Белог Марковића као личност и ушао у његову књижевну радионицу да изврши неку врсту инвентара свих алата и свих „урутки и сокоћала”, како би Радован рекао, којима се он служио пишући своје приповетке и романе...

Још једном се показало да, када се мери према звездама, провинције нема, оценио је Милан Тасић, издавач, у осврту на књигу посвећену Радовану Белом Марковићу, за којег је рекао да је „своје ћелијанство прихватио као господство, као израз племићког статуса и издигао га до космичких, универзалних, метафизичких висина”.

– Као и сви велики писци, знао је да је језик његов прави завичај, зато је ишао дубоко, у старину, враћајући у савремени српски језик неке лексеме из славеносербског и старословенског, оживљавао првобитна, данас заборављена значења, подсећао на помало заборављене граматичке облике. Оно што у нечијем језику може звучати као архаизам, у језику Радована Белог Марковића делује, живо, разиграно, савремено – рекао је Тасић.

Дарен Миливојевић, дугогодишњи сарадник у лајковачкој библиотеци и велики пријатељ Радована Белог Марковића, књигу је оценио као лабудову песму одлазећег песника који је цео живот писао прозу.

Сањајући живот и живећи снове, показао нам је да је „живот горак и скуп, али да је узалудан ако скуп и горак није.”

„Отворена поља Радована Белог Марковића” су, у ствари, тек сад отворена и годинама и вековима ће бити отворена, уверен је Милош Јевтић, аутор овог, још  једног од преко 220 наслова из едиције „Одговори”. Радован је био највећи писац који је живео ван Београда, сматра он. Додао је да је Радован Бели Марковић имао осећај за суштину књижевног рада.

– Његове реченице нису лаке, нарочито оне у којима језик пролази пут... Ја сам се у почетку осећао непозван у том језику, али како сам више читао и враћао се у своје детињство, у Каменицу, Буковицу, Подгорину, ваљевски крај, старе ваљевске писце, ја сам схватао да је то један језички пут који неће бити брзо заборављен – поручио је Милош Јевтић.

„Гледање јесени”

Професор Радивоје Микић је посетио да је Радован Бели Марковић својевремено у ваљевском листу „Напред” добио прилику да се бави новинарством и дели судбину неких писаца 20. века који су били и новинари – Милош Црњански, Габријел Гарсија Маркес, Ернест Хемингвеј... Уз констатацију да у новинарству треба да нађе простора и нешто што није стандардно и није отаљавање дневних обавеза, Микић је навео да је Радован једном приликом од уредника листа „Напред” успео да добије путни налог у којем као радна обавеза није стајао разговор са председником општине или општинског комитета, већ – „гледање јесени”!?!

– За писца није важно нешто што је свакодневно, прагматично, него нешто што има дубљи смисао. Гледајући јесен проникнућете у тајну живота у природи, у тајну свега онога што нас држи на овој планети, а у разговору са секретаром општинског комитета чућете гомилу фраза из којих ништа нећете успети да искористите – рекао је професор Микић.