Ко српску јавност плаши батином

Избори у САД 8. новембра за Представнички дом и Сенат, као и за многобројна места гувернера и остале кључне позиције на нивоу појединачних држава, имаће утицај и на даљи ток, односно ниво даљег учешћа и подршке САД Кијеву у кризи у Украјини. Садашња администрација, неспособна да се носи са нарастајућим унутрашњим проблемима, друштвеним поделама које су у великој мери они сами продубили, инфлацијом и долазећом рецесијом, већ месецима покушава да кривицу превали на неког другог. Тако је инфлација „Путинова”, а дубоке поделе у америчком друштву „Трампове”. У томе им здушно помажу пропагандна машинерија, коју користе и на унутрашњем и на спољнополитичком плану, ФБИ, који независни интелектуалци и медији већ зову Штазијем Демократске странке, као и они судови који су под њиховом контролом.

Међутим, оно што брине је то да овим структурама које по сваку цену покушавају да очувају власт у САД није страно да изазову велико продубљивање кризе на међународној сцени како би скренули пажњу са сопствене девијантности или неспособности да обављају посао који им је поверен. Сетимо се скандала са морално изопаченим Билом Клинтоном који је пажњу америчке јавности успешно преусмерио са своје сексуалне авантуре са стажисткињом у Белој кући на креирану драму са режираним масовним егзодусом Албанаца и злочиначку агресију против наше земље.

Имајући у виду самоумишљену посебност и ароганцију ових кругова, који своје „генијалне” идеје рециклирају на свим жариштима у којима учествују, у овоме видим и опасност за креирање инцидента великих размера у Украјини, за који би, наравно, била оптужена Русија, и којим би се испровоцирала реакција јавности и у САД и у осталим западним земљама, скренула пажња са унутрашње катастрофалне ситуације и дао подстицај опадајућој подршци становништва на западу кијевском режиму. Све оно што су САД и НАТО радиле прво у БиХ, а затим на КиМ, се дословно копира и у конфликту у Украјини: Маркале, Сребреница, Рачак, Буча, наводни ратни злочини... Нема приче коју западна јавност лоботомисана двогодишњом пандемијском показном вежбом неће прогутати ако је пропаганда западних медија довољно јака, а гушење другачијег мишљења или информација, односно гушење слободе говора, довољно брутално...

Бескрупулозност оних који су спремни да униште свет да би очували своју хегемонију види се и у томе што подржавају и политички и финансијски структуре у Украјини које, под маском „борбе против дезинформација” креирањем листе „руских колаборациониста и информационих терориста”, који потом завршавају на листи за убијање у основи терористичке организације „Миротворец” иза које стоје служба безбедности Украјине, покушавају да угуше слободу говора и слободу медија у свету. На тој листи, коју финансира америчка влада, су и амерички сенатори, политичари, новинари, интелектуалци, који одбијају да прихвате пропагандне лажи које сервирају ЦИА и МИ6 преко Кијева и преко медија у САД, ВБ и ЕУ. Тај сајт даје фотографије и личне податке о циљаној особи, њеној породици, адресу, бројеве телефона, где раде одрасли чланови породице, у коју школу иду деца. Скандалозно!

Неки од оних који су били на овој листи су убијени, попут Дарије Дугине, италијанског фото-репортера Андреа Рочелија, украјинског новинара Олеса Бузине, а преко њихових фотографија је написано „ликвидирани”. На овој листи има неколико хиљада имена. Међу њима су имена и лични подаци 341 страног новинара. Међу њима су имена и лични подаци  327 деце, од којих најмлађе има девет година! То доста говори о моралним квалитетима оних који су ангажовани на овом „послу” и онима који их финансијски и на други начин подржавају. У нашим језицима постоји израз који прецизно одређује овакву појаву: државни тероризам.

Не могу а да се не осврнем на катаклизмична писања медија о појачаним напорима запада да нас натера да уведемо санкције Русији и да им великодушним признањем фантомског парадржавног пројекта на окупираном делу наше територије отклонимо ту благу нелагодност због тога што се данас неко други позива на оно што су они нама урадили 1999. године. Уз часне изузетке, извештавање великог броја наших медија је или површно и сензационалистички, без икаквог познавања материје и последица које овакво извештавање може да има; или на „задатку” за оне којима заштита наших националних интереса није срцу блиска.

Бомбастичне и готово навијачке насловне стране о (ирационалним) роковима, „батини” ако се не повинујемо, и слично, више би одговарале албанској штампи – на српском, која би за циљ имала да престраши српску јавност и кроз промоцију дефетизма припреми терен да се донесу  „тешке одлуке”. Заиста ми није јасна уређивачка политика појединих медија и за чије интересе они заправо раде?!

О овоме што се дешава са покушајем убрзања процеса говорим више од две године. Конфликт у Украјини је донео и тај елемент појачаног притиска за увођење санкција Русији. Све има свој рок трајања, па и ови притисци. И о томе сам говорио. Постоји више разлога иза овог убрзања; поред већ поменутог, утицај и снага наметања решења копне са сваким новим даном. Притисци јесу велики. Не бих се до краја сложио са онима који тврде да су незабележени у нашој историји. Без обзира на притиске, ништа се није променило у нашим националним интересима и нашим „црвеним” линијама.

А што се тиче опасности од „повлачења европских инвеститора”, да по ко зна који пут поновим да су они код нас не због тога да нама буде боље, него да направе што већи профит, због јефтине енергије, јефтине и стручне радне снаге, и великих субвенција које им даје држава. Можда се решење крије у диверзификацији инвестиција и, да не бисмо били лака мета страних политичко-инвестиционих уцена, изједначавању домаћих компанија са страним поводом питања субвенција. Ако развијемо сопствене компаније, онда странци губе тај потенцијални инструмент уцене. Наравно, лакше је да привучемо стране компаније а и добро изгледа, али можемо штошта да научимо из овог што се дешава са страним компанијама на руском тржишту.

И још једном да поновим – неопходно је да одустанемо од те мантре „ЕУ или смрт”. Као и код инвестиција, лакше је да идете путем који вам је неко други зацртао. Али та прича више није реална. Вербално треба да понављамо да је наш стратешки циљ чланство у ЕУ, али и да будемо свесни реалности. И проширење и будућност ЕУ су потпуно неизвесни. Свако ко тврди супротно, отворено лаже. И постоји још једна важна чињеница коју свесно прикривају у Бриселу: ниједна земља која није чланица НАТО-а не може да постане чланица ЕУ. У маниру Брисела да константно измишља нова условљавања за Србију, овај услов би вероватно био обнародован када затворимо поглавље 35. Што се, верујем, неће десити никад.

Мој став је да јавно и даље изражавамо заинтересованост за чланство у ЕУ, али да рационално и критички сагледамо шта од оног што носи процес хармонизације реално доноси дугорочну добробит опстанку и напретку нашег народа и земље, очувању нашег идентитета и културе и нашег система вредности и да одбацимо све оно што ове вредности доводи у питање. Без обзира на притиске и „популарност” неких идеја, које, заправо, имају за циљ да нас уназаде и припреме за послушништво у планираном неоколонијалном свету који се сада убрзано урушава.

Небојша Човић

некадашњи потпредседник Владе Србије