Главица купуса

Као што на ТВ екрану за поједине програме стоји препорука да садржај није препоручљив за млађе од 12 година, исто тако би требало да стоји упозорење и за оне старије од 60. Ко води бригу о старијим гледаоцима, о њиховом душевном и менталном здрављу? Телевизије су, изгледа, на њих заборавиле, а управо они спадају у најосетљивију, али и највернију ТВ публику. Не одвајају се од екрана готово никад. Телевизији се посвећују ритуално, опсесивно, као једином сигурном пријатељу који је увек ту за њих, у тренуцима осаме, када су деца, унуци, и домови здравља залупили врата. Уз ТВ програм одлазе на починак, уз њега се буде. И не дао бог да притисну погрешно дугме... Да зарате са „рисивером”, сигналом... Са оператером који не уме да им објасни које дугме на даљинском су побркали. Па зар да пропусте формирање владе, скупштински театар, повратак добро познатих лица и одлазак у велком стилу?

Уплашени су наши стари, више но икада. Социолози, психолози, министри за бригу о породици требало би, под хитно, да им забране гледање информативног програма. И то на специјалном ванредном заседању. Искључиво им треба приуштити музику, сапунице, комедије... Законом им наштеловати антене само на одређене садржаје. Јер, уз актуелни програм, њихов здравље је озбиљно угрожено. Болеснији су но икада. Да није тако, не бисте имали ситуацију да својим родитељима купујете литре уља за „не дај боже”, килограме брашна, шећера... Јер, према слутњама мудрих глава са ТВ, чекају нас Трећи светски рат, поларна зима, помрачење сунца... И ту нема помоћи. Не може их утешити ни шоу програм „Никад није касно” који ће нас убудуће увесељавати са ружичастих фреквенција... За наше старе суграђане никад није касно за прављене залиха... Телевизија ведри и облачи. Плаши, утерује страх у кости... Ма, ништа не помажу ни „Игра судбине”, ни „Радио Милева”, као утеха... Ни реприза „Отписаних”. Кад су они већ одавно отписани. Јер, ко ће преживети буку са ТВ, вриску, цику, шамарање, тик-ток излете по Скупштини, сечу шума, шутирање, свађу, праве и екранизоване криминалце, твитове, сексистичка вређања, подсећања на великог Андрића у скупштинској клупи, историјско бреме на леђима неких нових скупштинских барбики. Налет вредних, марљивих, хуманих, са државном дипломом... Ко ће поверовати у бога, нове кумове, беле кланове, савремене Ал Капонее...

Или је време да се сви подсетимо филмског класика „Казабланке” како бисмо боље схватили реалност у којој живимо. Увучени смо у зачарани круг из ког нема изласка. Зато нам једино може помоћи кисељење купуса. Најбољи рецепт за преживљавање!

Весели се, српске роде, због слободе.... Опустите се... док има купуса, биће и здравља, и живота...

Надамо се Здравку Чолићу..., поручиле су наше шампионке са скупштинске победничке терасе... Дајте нам хлеба и игара... И понеку главицу купуса. Ништа нам више од тога не треба!