Погађа ме неправда

Глумица Мирјана Ђурђевић плени енергијом. Уме и да нас насмеје, развесели, изненади… Увек је присутна, тихо, ненаметљиво. Ових дана била је упечатљива у серији „Радио Милева”, а гледамо је и у серији „Од јутра до сутра”. Ускоро започиње снимање филма „Муње 2”...

По њеној страственој глуми примећује се да се за ову професију определила још као девојчица.

– То је био императив који сам сама себи задала. Уметност ми је била и начин комуникације и доживљаја себе и света око себе – објашњава Ђурђевићева не знајући тада са каквим ће се све тешкоћама сусрести.

– Што је нечија каријера богатија, самим тим је учесталија и борба са искушењима. Јака психа је битан фактор јер сваки глумац је осуђен на чекање улоге! То је највећи проблем овог посла. У мојој досадашњој каријери је било таквих периода, али све те тешкоће се забораве кад стигну резултати рада.

Никада није размишљала, каже, о одустајању. Јер, таленат је дар од Бога. Не сме се проћердати, изричита је.

– Живот није променада са лимунадом, него тешка свакодневна борба пуна рана, ожиљака, падова и поновног устајања. Управо нас ти ожиљци формирају... Морамо их храбро носити јер они постају део нашег идентитета. Неко у животи изгуби кола, неко дете, а неко и сопствену душу. То се најтеже надокнади. Себи сам увек задавала задатак да те ожиљке не наносим другима – отворено казује Ђурђевићева.

С друге стране, ова глумица воли да се смеје и засмејава друге. Кад јој је најтеже, дигне главу и осмехне се.

– Један цитат из легендарне представе „Живео живот Тола Манојловић” каже: „... ништа не узимај за стално јер све је терет, све је мука”. То је била дипломска монодрама мог професора Петра Краља. Ето врхунског примера трајања у овом послу.

Тренутно доста ради, иако је свесна да је категорија рада променљива ствар. Снагу проналази у великој љубави према глумачком занату.

– Професија ми је на првом месту. Наравно, све то не сме да ремети друге у мом окружењу. То онда није љубав, него вид зла. Погађају ме неправда, уображеност, шарлатанство и нестручност. Не волим лењост, кад неко хоће све и одмах, а да није заслужио. Не одговарају ми људи који нису смели ни за какву жртву и који би да буду ауторитети без покрића, они који нису својим даром или радом постигли нешто него вуку читаву свиту са собом. Нажалост, ово је време веза, контакта и међусобних интереса, а ја волим људе који су даровити, племенити, поштени и вредни. Таквима увек хоћу да помогнем. Таквима ће и Бог помоћи, њима не требају улизивање и вагон бочних гурача. Озбиљан проблем настаје када такве особе добију позицију или одговорност којој нису дорасли или су за то нестручне. Зато смо се урушили као друштво – оштра је наша саговорница и наставља:

– Уображени и арогантни вазда су ми били смешни. Теже је и радити са таквима, али ни они нису неосвојива тврђава. О таквима је Селимовић већ рекао: „Што је већа висина, већа је и пустош”! Најлепши осећај је штрчати, а не истицати се, а не обрнуто!

Улоге, наставља, спрема темељно. Ретко коју издваја јер је богатство у томе што су разнолике.

– Глумац не сме ући у клише. Ако се и деси да дође до понављања сличних ликова, глумац мора да донесе новине. Не волим кад је глумац приватан у улогама и раван или цео живот игра једну исту ролу. То је досадно и нама и публици. Мене занима истраживачки рад у позоришту, а у исто време и тзв. стара школа глуме где се игра „из џигерице”.

Ђурђевићева је дуго била и у играчкој трупи Соње Вукићевић и уживала у таквом облику рада који је учврстио самодисциплину, одговорност и посвећеност.

– Нема више жара, а богами и толеранције. Дошло је неко друго време. Што каже Шекспир: „Ово време је изашло из зглоба”. Али једно је сигурно – све што је без жара, не прија ми. Немам улогу које се стидим. Своје проблеме не износим пред публику, а ако ми се некада нешто и учини да је за мене пораз, теши ме Пупинова мисао: „Порази су само кратка одморишта будућих великих победа”!

Са благим осмехом нам прича о стварима које је опуштају:

– Пријају ми гледање филмова, музика, шетња, мало спорта и, пре свега, дружење са уличним псима. Храним их, лечим, штитим, тетошем и бринем. То је за мене одмор. И људе ценим по њиховом односу према биљном и животињском свету. Лоше ствари у том домену може да чини само лош човек.

Раније се релаксирала сликањем. Ове године је била у Египту и потпуно је очарана. Воли топлоту, сунце, а стални живот на мору је њен неостварени сан. Много воли и да путује, истражује, упознаје. Одмарају је и ходочасна путовања...

Снимања „Радио Милеве”, открива нам, теку у великој радости. Исто је и на снимању серије „Од јутра до сутра” где се често дружења настављају у кафани.

– Моји бака и дека су држали чувени ресторан седамдесетих година. И мама и покојни отац су ми се упознали управо у тој кафани. Мени је шанк део генетике – каже и закључује:

– Глумац глумца најбоље разуме јер имамо сличне муке. Дружим се са колегама. Праве свађе су ретке и углавном су креативне. Али, нажалост, често се међусобно не штитимо довољно и нисмо одани и лојални, али и то се учи!