Идуће године још већи изазови

Прерани а за многе и ненадани одлазак Дејана Станковића, у највећој мери је пореметио Звездину концепцију у наставку такмичења у групној фази другог по рангу елитног такмичења Уефе. Дефинитивно, јасно је да је пораз и елиминација од Макабија, који се додуше није прославио у Лиги шампиона, пољуљао самопоуздање код већине фудбалера. Дуго грађени оптимизам да Црвена звезда има тим за најјаче клупско такмичење, распршен је преко ноћи као кула од карата. У наставку такмичења, тражећи дуго излазак из кризе, Звезда је полако падала у фудбалску депресију, тек на тренутке овај тим је успевао да се издигне из дубоког сна. Али када се на крају после пораза у Монте Карлу буду подвлачили фрагменти, једноставно, Звезда је и ове године, без обзира што није успела да обезбеди толико жељени зимски сан, испунила своју фудбалску мисију. Јер је и шесту годину заредом успела да буде део најозбиљнијег фудбалског друштва Европе.

Долазак Милоша Милојевића на клупу првака носио је са собом огроман ризик. Тог чина били су свесни сви у клубу, посебно генерални директор Звездан Терзић и спортски директор Митар Мркела. Али тим потезом Звезда је показала невероватну храброст и одлучност да без обзира на цену, уђе у један дугорочни фудбалски пројекат, са младим стручњаком. Милојевић можда по некој својој фудбалској филозофији излази из овдашњих устаљених фудбалских оквира и шаблона. Можда се његов фудбалски рукопис неће свидети баш свима, али да овај млади човек има храброст, није никаква тајна.

Можда ће зато баш од ове првенствене паузе, која ће бити прилично дуга због Мундијала у Катару, бити идеална прилика да већ ове зиме Звезда спрема тим за идућу сезону када је очекује Лига шампиона. Млади Мјатовић, Ераковић, Николић, Лековић и остала плејада даровитих фудбалера могла би за годину две да буде права окосница тима. Јер последњих година, јурећи само за резултатима, Звезда је била приморана да своја најзвучнија појачања тражи и ван граница наше земље. Са неким играчима се погодило а било је и мањих промашаја. Срећом са таквим фудбалерима се Звезда брзо опраштала.

Црвена звезда је дала пуну подршку свом тренеру, показујући да иде у корак са модерним клубовима, где углавном доминирају Милојевићеви вршњаци. Ова сезона, која се полако завршава, баш онако како је наш најтрофејнији клуб желео, била је за неке играче мање а за неке више успешна. Уопштено гледано, Звезда данас има једног од најбољих чувара мреже на свету, али и Милан Борјан може да погреши, као прексиноћ против Монака. А колико пута до сада је репрезентативац Канаде доносио радост нашем највећем клубу!? Са Борјаном на голу Црвена звезда је сигурно другачији клуб, али је против Монака највише недостајао Александра Драговић. Тек сада се види колико је благо овај стасити момак, који је пре доласка у Београд имао многобројне понуде далеко богатијих клубова са запада. Али његова љубав и дечачка жеља да једног дана обуче Звездин дрес били су јачи од свега.

Отуда и не чуди што је одбрана била у страшном проблему, што Ераковић и Милуновић једноставно нису успели да се брзо укомпонују против снажног тима, који је у сваком моменту имао пуну контролу игре. Можда се више очекивало од Канге, али изгледа да је и њега стигао умор од нон-стоп играња. Када Иванић и Катаи имају свој дан, онда ниједном ривалу није лако, али њихове игре ове јесени биле су веома променљиве. Уосталом као и читава Црвена звезда.

Кулибали је прошао као и Луис Диони. Високи нападач се није снашао у клубу, али је зато Звезда у финишу добила фудбалског драгуља, младог Јована Мијатовића (2005) који је добио шансу да заигра и у Европи. Он ће уз Александра Пешића засигурно имати шансу да још више напредује и да једног дана поведе Звездин напад и у највеће европске битке.

Реч две о Кангви и Букарију. Када су овог лета стигли и у наш најтрофејнији клуб, односно када су против јерменског Пјуника заблистали пуним сјајем, многи су помислили да је то прави погодак. Али уопштено гледано, био је то само кратки фудбалски бљесак а после тога и један и други нису у правом смеру користили своје фудбалске капацитете. Букари је тек повремено имао добре партије, док се Кангва потпуно изгубио па је на крају и изгубио место у стартној постави. На крају, не само Звезда већ и остали клубови морају да се окрену нашој деци. Зар најбољи пример нису Страхиња Ераковић, Јован Мијатовић и наравно млади Стефан Митровић?: Звездина будућност су деца: Ераковић, Мијатовић и Митровић.