Петак, 09.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Александар и Милорад

Што год да се стварно дешавало минулог октобра, најбоље је да верујемо у тумачење медија из Сарајева. „Лукави Срби су опет израдили и нас и колективни Запад: Миле је победио на изборима и победу је оверило 50.000 душа у центру Бањалуке, а Вучићу не могу да приговоре да га је јавно подржавао”

На свесрпско задовољство, Александар  је, напокон, честитао Милораду на победи, али тиме није са дневног реда политичке чаршије скинуто питање зашто није и раније. Иако је објашњење  да неће да се меша у изборе и да чека званични резултат било принципијелно, није некако деловало уверљиво. Можда зато што Срби још до Косовског боја призивају четири оцила.

Сумње није изазвало разилажење око неког конкретног питања, што би процурило у јавност, него загонетни вакуум у иначе честим и срдачним сусретима у којим су један другог хвалили и истицали да имају сарадњу најбољу икад.  Заједно на обележавањима историјских датума  Састанци двију влада, Дани Српске у Србији.  Ватрени поздрави изасланика  Вулина  рођенданским прославама Српске. „Српска је загледана у Србију”, узвраћао је Додик.  Након повратка са преговора из иностранства, већ истог дана размењивали су „утиске са пута”. Када су Путин и Си долазили у Београд уз Вучића је био и Додик. А онда се то готово прекинуло.

Оживела су десетогодишња неиспуњена  злослућења опозиције десно и лево од СНС-а да ће Вучић увести санкције Русији, потом признати Косово, и на концу отписати Додика и Српску, а може и обрнутим редоследом. У завршници одоше и Војводина и Санџак, илити УЖАС (ужа Србија). Иако је у начелу сасвим нормално да престоница  Београд званично прими градоначелника Бањалуке из опозиције, коментар је био „Аха, ево га Вучић спрема алтернативу актуелној власти у РС”. А када се још непосредно уочи избора на РТС-у у гледаном ОКУ појавила Јелена Тривић, закључак је био: то више није само немешање. Ликовали су овдашњи и грађанисти и националисти. Први: „Вучић је најзад притеран да усвоји антируску спољнополитичку агенду ЕУ. Други: „Нисмо ли одавно тврдили да ће попустити.”

Дуга и заглушујућа тишина у комуникацији Вучић–Додик, праћена шкртим и неутралним информацијама водећих београдских медија о предизборним активностима лидера прекодринских Срба, коинцидирала је са бесомучном кампањом колективног Запада против Додика. Британци су га ставили под санкције, а пошто је Орбан блокирао да то учини и ЕУ, створила се „коалиција вољних” да се дефинитивно стане у крај безобразном Милету.  Хоће да врати отете ентитетске надлежности и укине наметнуте законе, опструише реинтеграцију Босне, неће да призна Шмита за в. п., отворено шурује са малигним Путином. Прекардашио је сваку меру. Деловао је као безнадежан случај коме не може ни Путин, а камоли Вучић да помогне пред мобилизацијом успаниченог  Запада да зачепи једину преосталу балканску пукотину пред навалом „варвара са Истока”. Слична ситуација као када је НАТО бомбардовао Србију, а Српска није у помоћ послала своју какву-такву војску, коју је тада још имала. Била је заједничка процена да би помоћ била занемарљива, а да је непријатељска авијација, која је ионако  два и по месеца прелетала БиХ спремна да део товара испусти и над Српском.

Да ли су се и Вучић и Додик у четири ока договорили да Миле, који је Путину самоуверено најавио да ће бити изабран, иде на изборе без јавне подршке званичне  матице, а да се Ацо, растерећен барем притиска због лидера Српске, фокусира на борбу за Косово и против увођења санкција Русији? У том случају оно Вучићево:  нећу се мешати у изборе у Српској и честитаћу Додику тек када буде званично изабран, било је на једном нивоу евидентна чињеница, на другом нивоу тактички потез, на трећем принципијелан став.  Иако је уочи априлских избора у Србији Додик срчано навијао, заиста принципијелно гледајући и не би требало да се узајамно мешају. Свака обала Дрине треба самостално да бира свога церибашу, а она друга, свиђао им се или не, треба са њим да сарађује. Да то у пракси није тако једноставно, искусио је Радован Караџић  чим је СДС дошао на власт. У Србији су били избори, СПО је био идеолошки ближи његовој странци, али СПС је био на власти и Милошевић не би разумео такву принципијелност. А свађе у породици су најтеже, јер: пријатељство можеш и да прекинеш, али род остаје род.

Додик је исти проблем имао на други начин. Испратио је Слобу, Ђинђића, Коштуницу, Тадића, Николића и не само да је добро сарађивао и са онима који му нису били политички блиски него се временом са њима људски зближио и друговао и након по њих судњих избора. Е, то му ниједан нови у почетку није опраштао. Посебно тврди Војо који ће касније много учинити за Српску и Миле га и сад кад ретко дође у Бањалуку дочекује као високог госта. Иако је политички  надживео пет лидера у Србији па би могао да се бар по искуству понаша као ветеран међу дебитантима, код њега је врло изражена лојалност према матици па и према ономе ко јој је на челу.  Припада генерацији која је рану социјализацију прошла у знаку „суживота и заједништва” у СР БиХ и против „патернализма” и „душебрижништва” Београда. Срби су се  тада могли препознати  по томе што су читали „Политику” или „Новости”, а не „Ослобођење”, навијали за Звезду или Партизан, а не за Жељу и ФК Сарајево. Касније на власти покушао је да удружи  своју КК Игокеу са КК Партизаном својом студентском љубави. Кошаркашки еквивалент  политичком сну о Српској са Србијом у једној држави. Једино  када је у питању било шта против Српске ризиковао је и свађу да са моћним Слобом.

Када се пак ради о односима са Вучићем, постоји „неслагање политичких нарави”, што није  морало посебно да утиче на конкретан пример овогодишњих збора у БиХ. Два индивидуална психолошка  профила који одређују и различито политичко понашање, два начина деловања, две  тактике и стратегије у борби до истог циља.  Један рационалан, систематичан, ефикасан, воли развојне пројекције, компаративне анализе, све прати и усмерава ка импресивним неимарским резултатима. Истовремено је и мајстор медијске драматизације  „преломног часа”, након чега следи опуштање публике. Пред надмоћним непријатељима, попут Милоша Обреновића, прави се слабији него што јесте и да само што није попустио те их тако смекшава и купује време да би, ако претерају и убрзају, показао зубе.

Други има инстинкт „политичке животиње”, прекаљен у перманентној  борби на више спољних и унутрашњих фронтова. Уме да запева под шатром сеоских дернека и да на међународним форумима подвикне као да представља велесилу а не „мањи ентитет”. По вокацији бизнисмен, на власти је економски алхемичар који демантује академску науку да је Српска осуђена на банкрот. Његови развојни резултати кумулирани су деценијама па их је тешко разлучити по бројним мандатима. Добрица Ћосић га је поредио са Николом Пашићем.

Инаџијском менталитету српског народа више годи када Миле непријатељима покаже средњи прст, па шта год да кошта, него када Ацо покушава да их одобровољи и претвори у пријатеље. Просечан Србин општи економски раст мери искључиво висином своје последње плате и пензије по принципу „дај нам данас”. Описана два политичко-психолошка профила на челу две српске земље могу да буду комплементарна, али могу и лично да се разилазе. Матица је матица, и подршка главног из Србије, поред подршке Русије и Српске патријаршије, јако утиче на изборе. Као што код милион Срба из БиХ, који су у неколико генерацијa препливавали Дрину, постоји завичајна емоција према персонификацији Српске, те нешто утиче на овдашње бирачке преференције.

Богу хвала обојици им добро иде на добробит једне нације.  А што год да се стварно дешавало минулог  октобра, најбоље је да верујемо у тумачење медија из  Сарајева. „Лукави Срби су опет израдили и нас и колективни Запад: Миле је победио на изборима и победу је оверило 50.000 душа у центру Бањалуке,  а Вучићу не могу да приговоре да га је јавно подржавао.”

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

češnjak
Kada je otac na savjetničkom i profesorskom kazančetu institucija Republike Srpske, a sin finansijsku čorbu kusa iz javnih servisa institucija Republike Srbije, drugačiji tekst se ne bi mogao ni očekivati.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.