Србија – оаза стабилности

Недавно је изабрана нова Влада Србије која, осим што има убедљиву и стабилну већину у парламенту од преко 150 посланика, ужива и огромну подршку међу грађанима. Њену окосницу чине Српска напредна странка и Социјалистичка партија Србије, које су на изборима заједно освојиле у априлу ове године убедљиво изнад педесет посто гласова бирача, а та потпора није окрњена ни у каснијем периоду. Србија има и председника, изабраног убедљиво, већ у пром кругу избора, који је с владом ради хармонично и усредсређено. То су чиниоци који обезбеђују да у нашој земљи постоји и економска стабилност која ствара предуслове за раст друштвеног производа, привлачење страних инвестиција, смањење незапослености, стабилност динара, енергетску снабдевеност, реализацију капиталних подухвата (ауто-путева,  брзих пруга, клиничких центара…),  што доводи до реалног раста зарада и пензија, односно побољшања животног стандарда.

А до пре десет година у Србији није било тако, јер су владу чиниле хетерогене, па и супротстављене политичке опције које врло често нису успевале да се договоре ни о минимуму заједничког деловања, а да не говоримо о покретању и остварењу великих инфраструктурних пројеката. Сетимо се само опструкција унутар тадашњег режима када је требало да почне изградња ауто-пута од Београда до Чачка, због чега је све било заустављено на период од седам година.

Колико је значајно што у Србији, упркос врло неповољним спољним околностима, имамо успешно функционисање државних институција и десетогодишњи период развоја и напретка, уочавамо и када нашу земљу упоредимо са другим државама у окружењу.

Србија по свим економским параметрима стиже и престиже Бугарску, која је још од 2007. године чланица Европске уније. Разлог томе је и што источни сусед пролази кроз врло турбулентан период, јер после парламентарних избора није могуће добити посланичку већину која би на иоле дужи рок формирала владу. У лето прошле године пала је влада Бојка Борисова због оптужби за корупцију, а почетком октобра ове године одржани су четврти избори у последње две године и поново не постоји јасно изражена већина која неће зависити од хира или тренутног расположења неког политичког лидера или одметнуте групе посланика. Њихово понашање уверило нас је у тачност изреке „разбити као бугарску скупштину”. Владе у Софији су дуго и тешко биле образоване, а падале су брзо и лако, што је доводило да све већег разочарања и изборне апстиненције грађана, а у крајњој линији до негативних економских трендова.

У још једној нам суседној држави политичке кризе узроковале су бројне проблеме које су највише погађале обичне грађане. Румунија је од 2012. прошла кроз период који је обележило неколико пропалих кохабитација између председника и владе. На месту премијера променило се 18 политичара у 14 различитих влада, а промењене министре тешко је и набројати. И код овог источног суседа, који је, такође, у  ЕУ дошло је до великог застоја у реформама и тешких социјалних проблема, а политичка ситуација је – стабилно нестабилна.

У Северној Македонији су у јулу 2020. године, после велике и дуготрајне политичке кризе, због одлагања лидера ЕУ да отпочну приступне преговоре са македонским властима, одржани превремени парламентарни избори на којима је врло тесно победила странка Зорана Заева, која је са коалиционим партнерима из албанског политичког блока успела да формира већину коју подржавају 62 посланика Собрања од укупно 120. Међутим у октобру прошле године одржани су локални избори на којима је опозициони ВМРО прилично убедљиво победио владајуће, што је навело премијера Заева да поднесе оставку. То је изазвало нову кризу, а снажна опозиција упорно захтева нове превремене изборе, тврдећи да је влада изгубила легитимитет и да мора да оде. Због честих смена влада у последњој деценији, Македонија, се уместо да иде напред, креће лево-десно.

У Црној Гори су дуго просечне плате биле веће него у Србији. Међутим, захваљујући убрзаном привредном напретку наше земље, али и нестабилности у Црној Гори, то се променило. У овој држави већ две године дешава се стагнација, па и регресија, када је реч о привредним активностима и европским интеграцијама. Непрестано се воде политичка надметања, па и подметања између председника, с једне стране, и владе, с друге, док је парламентарна већина врло флуидна и непредвидива. И док Србија своје унутрашње потенцијале користи за побољшање економских перформанси, Црна Гора се исцрпљује унутрашњим размирицама и поделама које су се са политичког, прошириле и на национални и верски терен. Уместо ка будућности, некадашња најмања југословенска република све више се окреће прошлости.

У Хрватској су, такође, изражени, скоро, па свакодневни, сукоби и обрачуни између председника Милановића (СДП) и премијера Пленковића (ХДЗ) и његових министара, што је имало за последицу да је ова земља Европске уније много лошије од Србије решавала проблеме настале због пандемије, колебања страних инвеститора, енергетске кризе и глобалне инфлације. Србија сада, што никада раније није био случај, има позитиван салдо у спољнотрговинској размени са западним суседом, а наш укупни бруто производ, који је претходних деценија био у великом заостатку, претекао је хрватски. Недавно сам на једном међународном скупу разговарао с посланицима хрватског Сабора из владајућих партија, који су ми признали: „За разлику од Хрватске, код вас у Србији стално се отвара нека фабрика или завршава ауто-пут. Председник Вучић бави се животним питањима грађана, а наши највиши представници једни другима пакују афере и покушавају противнику да сломе врат. ”

Оно што је до пре десет година изгледало немогуће, сада је реалност. Србија, не да више није „европска црна рупа”, него је постала оаза стабилности и просперитета. А то је, осим, за нашу земљу, добра вест и за регион и цео континент.

Посланик у Скупштини Србије