Вечно „првенче” у јесен

Градски дерби је утакмица свих утакмица. И за ривале и за њихове навијаче. Из њега навире радост и извире патња. Ко се није радовао и ко није патио, тај не зна шта је градски дерби.

То је особена знаменитост града, његова спортска архитектура с орнаментима из руку и ногу незаборавних јунака. Он подједнако опија тифозе Боке и Ривера у вишемилионском Буенос Ајресу, симпатизере Звезде и Партизана у милионском Београду и рају Сарајева и Жеље у ушушканој босанској вароши. Чак и тамо где је национални фудбалски класик у два града, као што је судар мадридског Реала с Барселоном у Шпанији или Бајерна и дортмундске Борусије у немачкој Бундес лиги, посебно се држи до Реаловог окршаја с Атлетиком и Бајерновог с Минхеном 1860, који, истина, није прволигаш већ 18 година.

Срасли једно за друго

Кад се сазда деценијска традиција големог супарништва, кад се средина у главу издели на клупске боје, кад ривали срасту једно за друго, једни без другог тешко и могу. Замислите ту празнину мерсисајдског дербија, а први је одигран 1894, пошто се Евертон и Ливерпул 11 година нису срели у водећој лиги „колевке фудбала”. „Плави” су из ње једини пут после Другог светског рата испали 1951, а кад су се у њу вратили 1954, једини пут су је напустили „црвени”, повратници тек 1962. Вољом жреба састали су се у међувремену, 1955, у четвртој рунди енглеског купа. На Евертоновом стадиону и буквално није имала игла где да падне међу 72.000 жељних душа. Ливерпул, иако другодивизијски тим, отишао је убедљиво у осмину финала с 4:0.

Кад су се на Острву мимоишли Гудисон и Енфилд, у југословенском фудбалу су први пут руку под руку пошли Кошево и Грбавица. Главни град СР Босне и Херцеговине дао је 1954. два прволигаша. Сарајеву се придружио Жељезничар. Од тада су ретко били растављени у јаком првенству некадашње државе (Сарајево друголигаш 1957/58, Жељо 1956/57, 1959–1962. и 1977/78), а војевањем упоредо у најбољем друштву исклесане су шампионске титуле и „бордо-белих” (1967, 1985) и „плавих” (1972).

Њихови лигашки окршаји, а први је на Жељиној Грбавици припао Сарајеву са 6:1, слављени су као истински празник града и брали су симпатије најширег југословенског фудбалског аудиторијума. Поклоницима и једних и других значило је, наравно, кад им на мегдан стижу клубови „велике четворке”, али је дан међусобног дуела заокружен као црвено слово у календару, чим би био објављен распоред првенства.

Зато у градским двобојима посебну драж има тзв. јесењи дерби, први од два, три или, чак четири у сезони, како кад и како где. Публика га ишчекује с жудњом, нестрпљива да после летње паузе види какав је сад на делу однос снага, шта се променило набоље, да ли су новајлије вредне величине меча, могу ли се наплатити ранији дугови и залечити старе ране...

Рома једини пут у Серији Б

Дерби у јесен ретко судбински одреди пласман на крају. Иако дерби на пролеће има већу резултатску тежину, дерби у првом полугођу је првенче првенства. Да га није лако добити у дугом низу, говори и појединост проистекла из 157. „дербија Рима”, који је у недељу, у 13. колу италијанске лиге припао с 1:0 Лацију, формално Ромином госту на Олимпијском стадиону који деле. Гол је постигао Бразилац Фелипе Андерсон у 29. минуту.

После пуних 70 година „небескоплави” су у серији победа у три јесења дербија „вечног града”, први пут без „пакера” Сергеја Милинковића Савића (пауза због жутих картона), стрелца у успеху с 3:2 у претходном, али и минулог пута с некадашњим играчем Вождовца Адамом Марушићем по левој страни (бивши леви бек Чукаричког Димитрије Каменовић остао је на клупи). Роми није било од помоћи ни кад је Португалац Жозе Морињо уместо Гвинејца Мохамеда Камаре послао у 73. минуту на терен Немању Матића, дебитанта у римском дербију (голман Миле Свилар резерва).

Лацијали су три јесења дербија узастопце освојили и 1949, 1950. и 1952. Нису се срели с најљућим ривалом 1951. јер је Рома једини пут испала из Серије А, покренуте од сезоне 1929/30. У те три године римски тимови и јесу имали различите домете: једни су били при врху, други у непрестаној опасности од мача.

Надаље је Лацио ретко долазио у прилику да састави три јесења успеха, а и пет пута се селио у Серију Б на неко време. До два узастопце, рецимо, претходни пут је стигао 2011. и 2012. Рома, са својим легендарним капитеном Франческом Тотијем у тиму, победила је 2013. године с 2:0. Печат је метнула из пенала у надокнади времена. Сасвим је сигурно да би пуцао принц Рима да непосредно пре најстроже казне није изашао из игре. Одговорност је припала Адему Љајићу.

Партизан на крилима странаца

А како је то у нашем „вечитом дербију”? Сетиће се Звездини навијачи да су се последњи пут радовали у јесен пре седам година, кад је у победи с 3:1 на „Маракани” заблистао португалски нападач Уго Вијеира с два ефектна поготка. У следећих седам јесењих окршаја само се 2017. играло на већем стадиону (0:0). На свом терену Партизан је постигао две победе (2016. с 1:0, 2019. с 2:0), а четири сусрета, међу којима и три последња, завршени су с 1:1.

Питате ли присталице „црвено-белих” кад је из комшилука однета последња победа у јесен, дуго ће држати прст на челу. Било је то још 26. септембра 1993. с 2:0 головима Илије Ивића и Дејана Петковића у првом полувремену. После тога је у Партизановом дворишту играно 14 пута. Бодови су подељени у девет утакмица.

Најдужа серија јесењих радости „црно-белих” (2008–2011) поклопила се с њиховом ниском од шест узастопних титула првака (2008–2013) и потпуном превлашћу над вечитим ривалом. Најмилије је „партизановцима” што су све те четири победе постигнуте код комшија, уз гол разлике 7:1, a на крилима најделотворнијих странаца у клупским аналима. Бразилци Жука и Клео, Сенегалац Ламин Дијара и окретни Алмами Мореира из Гвинеје Бисао су били и стрелци. После тога „црно-бели” се нису враћали уздигнутог чела. Изгубили су и 2012 (3:2) и 2013 (1:0) и 2015 (3:1), уз онај реми без голова 2017.

Кајганић чувар Звездине ниске

Звезда је тријумфовала 1954, 1955. и 1956, увек као формално домаћин на Стадиону ЈНА. У својој кући, саграђеној 1963, досегла је шестоструку јесењу радост од 1971. до 1976, а прву од тих као Партизанов гост у њој, јер је договорено да због великог интересовања (а и прихода) „црно-бели” буду домаћини на „Маракани”.

Последња у тој ниски био је дерби у којем није пружена игра за памћење, али је продат рекордан број карата за утакмицу домаћих клубова: 90.142. Звезда је пред око 100.000 глава победила с 1:0 голом Зорана Филиповића у 54. минуту, а Партизан није искористио једанаестерац у финишу. Бошко Кајганић је одбранио шут Павла Грубјешића.

Звездина серија је прекинута догодине. „Црно-бели” су славили с 3:1. За следећу победу на „Маракани” стрпели су се 18 година, све до оног гола Дарка Тешовића, јединог на мечу, којим је пресуђено у 101. дербију 1995.

Сума сумарум: Лацио је на најмање три узастопне лигашке јесење победе против Роме чекао седам деценија, Звезда чека од 1976, а Партизан од 2011.

Човек с оклопном ногом

Кад је Лацио победио у јесењем дербију 1949. на Националном стадиону (делио га с градским ривалом од 1940. до рушења 1953. да би се на истом месту саградио Фламинио, који је 1960. био поприште јединог југословенског фудбалског олимпијског злата), Ромин дрес је носио нападач Александар Аранђеловић, учесник првог „вечитог дербија” 5. јануара 1947. у Звездином саставу. После два месеца искористио је гостовање „црвено-белих” Понцијани у Трсту да побегне од Титовог режима у Италију.

За Милан није одиграо званичну утакмицу, а у Рому је стигао преко Падове из Серије Б. Због силине шута звали су га човек с оклопном ногом. Иако је у јединој сезони на фудбалском млеку „вучице” био њен најбољи стрелац с 11 голова, у том дербију се није видео на терену. У једном новинском извештају је писало да је тромошћу подсећао на монументалну статуу Гарибалдија на Ђаниколу.

Последњим поготком дао је Роми сламку спаса да већ тада не испадне у другу лигу. Топовски је у претпоследњем колу изједначио из пенала против гостујуће Новаре, а гол одлуке је постигнут у завршници (2:1). Дрвље и камење је бачено на судију, кога су окривили да је најотвореније стао на Ромину страну. Тражило се и понављање меча, али је „вучица”, упркос поразу у последњем колу против Милана на Сан Сиру са 6:2, опстала за два бода више од Барија.

НАЈДУЖЕ СЕРИЈЕ

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

21. новембар 1954.

Звезда – Партизан 2:1 (1:0)

11. септембар 1955.

Звезда – Партизан 1:0 (1:0)

14. октобар 1956.

Звезда – Партизан 2:0 (1:0)

15. август 1957.

Звезда – Партизан 2:2 (2:1)

24. октобар 1971.

Партизан – Звезда 0:1 (0:1)

22. октобар 1972.

Звезда – Партизан 2:0 (1:0)

8. септембар 1973.

Звезда – Партизан 1:0 (0:0)

27. октобар 1974.

Звезда – Партизан 3:1 (2:0)

7. септембар 1975.

Звезда – Партизан 2:0 (0:0)

7. новембар 1976.

Звезда – Партизан 1:0 (0:0)

23. октобар 1977.

Звезда – Партизан 1:3 (1:2)

ПАРТИЗАН

5. октобар 2008.

Звезда – Партизан 0:2 (0:0)

28. новембар 2009.

Звезда – Партизан 1:2 (1:1)

23. октобар 2010.

Звезда – Партизан 0:1 (0:1)

26. новембар 2011.

Звезда – Партизан 0:2 (0:0)

17. новембар 2012.

Звезда – Партизан 3:2 (1:2)

ЛАЦИО

16. октобар 1949.

Лацио – Рома 3:1 (1:1)

15. октобар 1950.

Рома – Лацио 0:1 (0:0)

16. новембар 1952.

Лацио – Рома 1:0 (1:0)

29. новембар 1953.

Лацио – Рома 1:1 (1:1)

15. јануар 2021.*

Лацио – Рома 3:0 (2:0)

*играно у јануару јер је сезона касније почела пошто је претходна због короне касније и завршена

26. септембар 2021.

Лацио – Рома 3:2 (2:1)

6. новембар 2022.

Рома – Лацио 0:1 (0:1)

Рома имала ове серије: 1945–1947, 1956–1960 (на клупи Лација 1957. Милован Ћирић), 1999–2001, 2007–2010. и 2015–2018.