Медаљу посвећујем нашој држави

Од нашег специјалног извештача

Пекинг, 17. августа – Непосредно после церемоније доделе медаља у Олимиг грин тениском центру, Новак Ђоковић је стигао на пријем у амбасади Републике Србије у Пекингу, који је уприличио амбасадор Миомир Удовички. Ђоковић је дошао у спортској тренерци наше репрезентације на чијем горњем делу је писало крупним словима Србија, а на грудима му је била бронзана медаља.

– Ова бронзана медаља мени као спортисти много, много значи – почео је Ђоковић говор који је често прекидан бурним аплаузима, па и овацијама стотинак званица. – Кад су ме питали да ли ми овај успех исто значи као освајање гренд слема, ја сам одговорио да ми значи више. Ово је догађај који се памти целог живота а ово што сам искусио у Пекингу с нашим најбољим спортистима, као и са осталима из целог света, јер овде је 15.000 спортиста, заиста не могу речима да опишем. Ово се одржава једном у четири године, а ко зна шта ће бити кроз четири године, па сам искористио већ прву прилику да освојим медаљу. Тенис је индивидуални спорт, али ја ову медаљу не бих посветио себи, већ нашој држави, јер знам колико је она жељна успеха. Сигурна сам да је ова медаља само једна у низу, а ако их не буде више овде у Пекингу, сигурно ће их бити у Лондону 2012. јер имамо огроман потенцијал који треба да негујемо.

Ђоковић је захвалио амбасадору Удовичком и целој српској олимпијској делегацији „што су допринели да се српски спортисти осећају као код куће”, а затим наставио:

– Бити на олимпијади је велики успех, а освојити медаљу је прича за себе. Овог искуства ћу се радо сећати целога живота. Сви моји успеси не могу да се пореде са овом медаљом. Ово је историјски тренутак јер Олимпијске игре прати читав свет.

Упитан да каже нешто о томе како су се индивидуалци из тениса привикли на „друштвени живот”, Ђоковић је одговорио:

– Постоји једна специфична атмосфера у Олимпијском селу за коју само ми спортисти знамо и то је нешто што никада раније нисам искусио. Тенисери воде, условно речено усамљен живот, јер иду с турнира на турнир, у друштву тренера. Из једног таквог индивидуалног света ушао сам овде међу највеће спортисте света и имао прилику да доручкујем с њима, ручам, вечерам, да се сликам и разговарам, размењујем искуства. Сваки тренутак овде је драгоцен.

Ђоковић је у свом стилу, са осмехом који је освојио љубитеље спорта широм света, испричао нешто што говори да има великих тенисера који не пате од величине:

– Хтео сам да се сликам с Мајклом Фелпсом, али ми је побегао. Било је доста спортиста који су хтели да се сликају са мном, а и ја сам неке питао да ли могу да се сликам с њима, као рецимо Јао Минга, Кобија Брајанта, Кипкетера...

А. Милетић