Репортажа из „Политике” реликвија у кући Попадића

Чачак – Отац и син, Вукосав Попадић (79), професор из Сјенице, и Сретко (50), који се у Чачку бави научноистраживачким радом, објавили су недавно памћеницу „Буђево кроз векове”, осветливши на 549 страна, повест завичајне насеобине на Пештери.

Међу корицама je и један текст Попадићима нарочито мио, који се чува као свето писмо. То је репортажа из „Политике”, објављена 3. априла 1941. под насловом „Напредни пештерски овчар и први домаћин у крају Сретко Попадић”, из пера Григорија Божовића. Неко је, три дана пред Други светски рат, морао коњем из Буђева сићи у 20 километара удаљену Сјеницу да би донео новине и чланак којим се Попадићи и данас поносе.

Репортажа почиње старинским и богатим језиком из Божовићевог руксака, на тадашњем наречју житеља овог српског побрђа:

„Виђени Старовлашанин узвикнуо је једном приликом: ’Ђе је вода – скока нема; ђе је скок – воде нема; а ја имам и воду и скок и воденицу, само немам воденичара! Дакле, све три повољне погодбе узалудне су без доброга воденичара.” Текст је илустрован фотографијом једног буљука стоке Сретка Попадића.

Григорије Божовић је писао репортаже за „Политику” из Македоније, са Косова и Метохије, из свог завичаја Ибарског Колашина и Старе Србије. У неку горску нигдину стизао је најчешће на коњу, диванио с мештанима и заноћио код некога од њих, угошћен као род рођени. Тако су настали текстови – приповетке годинама објављивани у нашем листу.

Божовића су комунисти стрељали у Београду, 4. јануара 1945, због наводне издаје почињене три године раније, али је рехабилитован 2008. Од смрти до повратка грађанских права био је потпуно или делимично забрањени писац.