Жал за медаљом

Од нашег специјалног извештача

Пекинг, 18. августа – Четири финала, једно шесто и три седма места учинак је наших петоро стрелаца на 29. летњим олимпијским играма у Пекингу. Први пут од Сеула 1988, када су Јасна Шекарић и Горан Максимовић освојили прве олимпијске медаље за наше стрељаштво, стрелци ће се кући вратити без иједног трофеја.

Само наизглед били су им близу и у Пекингу, много пута недостајао им је круг, два или три, два да уђу у борбу за медаље, да не рачунамо оне дисциплине у којима им је недостајао круг или два, или боља последња серија, да се нађу међу осморо финалиста.

Где се крију ти кругови који су недостајали нашим стрелцима, питали смо Стевана Плетикосића, освајача олимпијске бронзе у Барселони 1992. и финалисту у гађању ваздушном пушком у Пекингу.

– Ти кругови се, да тако кажем, крију у разним стварима, а првенствено у недостатку врхунске, тестиране муниције неопходне за оваква такмичења и врхунске резултате. То је оно што у прави разлику између стрелаца. Ми смо се у датим условим максимално спремили, али то је далеко од наших конкурената. Због тога Пекинг би требало да нам послужи као преломни тренутак, да се окренемо новим технологијама и потпуно другачијем приступу стрељаштву, ако желимо да и убудуће имамо врхунске резултате – рекао је крагујевачки ас.

А ево и шта је разлог недостатка квалитетне муниције:

– Није реч о недостатку новца, мада га немамо превише. То је питање шире проблематике, наиме наша земља је још под ембаргом за увоз муниције, па и спортске. Произвођачи не могу директно да нам продају и испоруче муницију, па се ми већ петнаестак година довијамо на разне начине. Постоје и посредници који се тиме баве, али то је све страшно споро, несигурно и скупље него што би требало. Тако, овде нисам добио муницију коју сам наручио и која ми је обећана. Имајући то у виду, ми смо овде постигли изузетно добре резултате, али нажалост остали смо без медаље. Међутим, за две године је ново светско првенство и прилика да поправимо пласмане и донесемо нове медаље стрељачком спорту и Србији.

Селектор наше репрезентације Зоран Стоиљковић није желео да да коначну оцену учинка наших стрелаца, док се не обави дубља анализа, али је ад хок оценио:

– Наш основни циљ био је да освојимо медаљу и продужимо континуитет освајања олимпијских трофеја и на петим олимпијским играма. Без обзира на то што смо имали пласман у четири финала, морам да кажем да су наши стрелци, са изузетком Лидије Михајловић у троставу, били на доњој граници својих такмичарских могућности и резултата. Олимпијске игре су специфично такмичење, а овде су услови били изузетни и због тога су обарани и светски и олимпијски рекорди, па морамо да видимо да ли смо пали на психолошком плану или због дугог тренажног процеса.

Врхунска форма се ни у стрељаштву не може држати целе године већ мора да се темпира за најважнија такмичења.

– Да бисмо освојили пет олимпијских квота, у дужем временском периоду држали смо висок ниво такмичарских резултата. Последња три месеца покушали смо да их оборимо, да стрелци дођу у Пекинг што стабилнији и растерећени. Изгледа да у томе нисмо успели па је само Лидија Михајловић у троставу са 586 кругова постигла врхунски резултат.

Нажалост, она није наставила у финалу као и у основном мечу, тако да је са четвртог пала на седмо место. Исти пласман у Пекингу имали су и Плетикосић и Микец, Јасна Шекарић је поново била најуспешнија освојивши шесто место, док једино Миросављев није изборио ниједно финале. Међутим, мада стрелци нерадо причају о томе, поготово када доживе „неуспех” и врапци знају да тренирају у немогућим условима...

Тако, Плетикосић тренира у крагујевачкој дворани „Језеро”, а да би направио 50-метарско стрелиште пуца из ходника, кроз двоја отворена врата дворане у мету у трећој просторији; Михајловићева у Нишу такође нема стрелиште за малокалибарско оружје па „пуца у чаури” на тренажеру – као да игра видео-игрице; Микец три године нема тренера; петоструки освајач олимпијских медаља Шекарићева доскора је тренирала покушавајући да се концентрише уз кокодакање кокошака.

– Када је у питању стрељаштво у Србији, сигурно је само да има воље, ентузијазма и талената и да нас кочи логистика – рекао је Плетикосић, а рецимо да његов ривал и нови олимпијски шампион у гађању ваздушном пушком Индијац Абинав Биндра има сопствено, кућно стрелиште на ком може да организује и мања такмичења, да у Кини има 5 000 стрелаца професионалаца који имају врхунске услове за свој посао, да у Немачкој има 100 000 младих стрелаца, да...

Ж. Баљкас

-----------------------------------------------------------

Јасна и даље у „топ 3”

Ни после Пекинга редослед најуспешнијих олимпијки у стрељаштву није се променио: на првом месту и даље су Рускиња Марина Логвиненко, Бугарка Марија Гроздева и Српкиња Јасна Шекарић. Све три су на Играма освојиле по пет медаља, Гроздева и Шекарићева су учествовале и у Пекингу, али нису успеле да повећају своју колекцију трофеја, тако да све три и даље имају по пет медаља. Марина Лонгвиненко има две златне, једну сребрну и две бронзане, Гроздева две златне и три бронзане, а Јасна Шекарић једну златну, три сребрне и једну бронзану. Занимљиво је и да су Логвиненко и Шекарићева своје трофеје освојиле за три земље: СССР, Заједницу Независних Држава (Барселона, 1992) и Русију, а наша репрезентативка за Југославију, Независне олимпијске учеснике (Барселона, 1992) и СЦГ. Шансу да освоји шесту медаљу и прву за Србију у Пекингу није искористила. На реду је Лондон 2012.

-----------------------------------------------------------

Где се завршава Југославија а почиње СЦГ

Медаље које су освојили наши стрелци званична олимпијска статистика дели на три „земље”, иако су били чланови истог олимпијског комитета, који чланство у МОК није прекидао од 1912. године и који је само, сходно политичким променама, мењао име. Али ни тај принцип, ма колико се слагали са њим, није поштован до краја. Према њему, Југославија је 26. на листи најуспешнијих нација у стрељаштву на Играма са две златне и једном бронзаном медаљом, Србија и Црна Гора, према МОК, има четири медаље (1, 2, 1), а три медаље из 1992. приписане су Независним олимпијским учесницима (ИОП), будући да су наши спортисти због санкција у Барселони учествовали под тим именом. Мада су Југославија и Југословенски олимпијски комитет постојали и слали спортисте на олимпијске игре и у Атланту и Сиднеј, МОК је очигледно освојене трофеје приписао Србији и Црној Гори, иако је СЦГ званично била само учесник Игара у Атини и мада је под њеном заставом освојена само једна медаља. Очигледно, за МОК Југославија је престала да постоји после Игара у Сеулу 1988. Није је било ни 1992. у Барселони, а од тада до Пекинга постојала је СЦГ. Занимљива политичка географија. Али, у другим спортовима није примењен исти принцип. У одбојци и ватерполу, рецимо, у Сиднеју и Атланти медаље је освајала Југославија, а тек у Атини СЦГ, што је и тачно.