Пекиншка бронза врхунац досадашње каријере

Од нашег специјалног извештача

Пекинг, 17. августа – „Осећам се као лутка из излога”, рекао је Новак Ђоковић у шали док се испред њега правио ред за сликање за време пријема у амбасади Србије у Пекингу. Шале су његов заштитни знак, такорећи подједнако као и његово тениско умеће, а кад се то споји – добија се огромна популарност, вероватно већа од оне коју имају једина двојица играча испред њега на светској листи Рафаел Надал и Роџер Федерер.

Колико има истанчан смисао за хумор показао је пролетос гостујући у ТВ шоу једног од најцењенијих америчких забављача Џеја Лена с којим је на равној нози збијао шале. Док Надал углавном шаблонски одговара на питања, а Федерер дипломатски своју мирноћу с терена преноси на јавне наступе, дотле Ђоковић не пропушта прилику да забави и себе и друге, и на терену и ван њега. Надал и Федерер не изгледају као спортисти који би тражили од некога аутограм, а Ђоковић је признао да је у стилу ватрених навијача „јурио Мајкла Фелпса да би се сликао с њим” и чак се јавно пожалио да га није стигао. Али, од неких је био бржи...

– Стигао сам Кобија Брајанта, Јао Минга, Кипкетера... Нисам ограничен само на тенис, волим и друге спортове, а олимпијске игре пратим од малих ногу. Прелепо је на истом месту делити исти сан с више од 15.000 спортиста из целог света, – рекао нам је Ђоковић у својим последњим часовима у Пекингу, уочи данашњег пута за Њујорк у којем га, од 25. августа, очекује Отворено првенство Сједињених Америчких Држава.

Иако је 22. маја напунио тек 21 годину Ђоковић је већ постао тениска „институција”, као победник једног грен слем турнира (Отворено првенство Аустралије почетком ове године) и освајач бронзане олимпијске медаље, друге у историји Србије која је самостално једини пут претходно учествовала у Стокхолму 1912. Али, он се нада да је ово само почетак његових успеха, мада не може да тврди да ће се појавити у Лондону 2012, када ће се олимпијски турнир играти у Вимблдону...

– Тешко је сада предвидети шта ће бити кроз четири године. Искрено се надам да ћу учествовати у Лондону, али то ће зависити од резултата које будем постизао у наредном периоду и, пре свега, од здравља. Ако будем физички спреман драге воље ћу учествовати и опет ћу имати исти став као на овој Олимпијади.

Упитан да каже нешто о томе како се слави када се освоји грен слем пехар, а како кад се дође до олимпијске бронзе, опет је одговорио са смешком:

– Код грен слема се подигне пехар, а овде се гризе медаља. То је ваљда једина разлика. Било је много емоција и у полуфиналу и у борби за бронзу и током целог турнира. Ово искуство ћу памтити до краја живота, јер сада на трибинама није био само део мог тима, већ и сви остали спортисти из Србије који су ме бодрили све време. То је нешто што морамо да гајимо и што може да се доживи само на Олимпијади. Знао сам да могу да одем корак или два више, јер сам од почетка до краја играо на врло високом нивоу. Небо није било на мојој страни у полуфиналу, али чим сам освојио бронзу цео тај жал се избрисао и само сам осећао позитивну енергију. Ипак, ова бронза сија као злато.

Међу онима који су чекали у реду да би се фотографисали с њим било је и оних који су тражили од њега да скине медаљу да би је пробали око врата. Али, он их је духовито одбио:

– Радо бих вам дао да држите медаљу око врата, али легенда каже да њу мора све време да носи њен освајач!

Питали смо га, поред осталог, који је његов животни мото?

– Мој мото је: „Буди оно што јеси”! Према њему живим од почетка, према њему се управљам. У животу треба бити реалан, али опет, с друге стране, треба имати вољу да се ураде неке ствари које на први поглед изгледају недостижно. Навешћу један пример за то: када сам био на победничком постољу кроз главу ми је прошао цео филм, све што сам урадио у каријери и све што сам жртвовао да бих стигао до медаље на олимпијским играма. Мислим да је ово врхунац моје досадашње каријере.

А да ли је тешко „бити то што јеси”?

– Тешко је. Вероватно је то питање које постављају многи тенисери и тенисерке, пре свега они млади, и из наше земље и из целога света. Не стављам само себе за пример, већ модел једног успешног професионалног тенисера или тенисерке. Заиста, као и у сваком професионалном послу треба много да се жртвује, да се сто одсто посвети ономе чиме се бави, да се даје све од себе и све ће се вратити једног дана.

Поред тениса које су Ваше љубави, шта Вас још покреће?

– Има много таквих љубави. Наравно, породица је на првом месту.

Александар Милетић