Доктор Стренџлав у акцији

Филм Стенлија Кјубрика „Доктор Стренџлав”, или у нашем биоскопском препеву „Како сам победио страх и заволео бомбу”, наравно атомску,  у комбинованој форми сатире и црног хумора, наговестио је обрисе садашњег времена. Филм смо гледали крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, засмејани геговима Питера Селерса у релативној удобности постојане  хладноратовске равнотеже великих сила. Посебно ми, несврстани, са доживотним председником и, како се чинило, загарантованим вечним трајањем Југославије. Америчка Конгресна библиотека 1989. године уврстила је „Доктора Стренџлава” у Национални регистар филмова због његовог „културног, историјског и естетског значаја”. У том тренутку још није могао да се претпостави његов провиденцијални карактер па је жанровски остао у категорији футуристичке фантастике.

Десетак година касније, 1976. године Жан-Жак Ано снимио је филм „Црно-бело у колору”. По сазнању да је у Европи избио рат између Француске и Немачке 1915. године, понесене осећањем патриотске дужности, негде у Западној Африци зарате француска и немачка трговинска постаја и за овај локални сукоб користе своје раднике Африканце, све по кореографији, песмама и инсигнијама правих војних јединица. И овај филм је био веома забаван и хуморан. Ништа није наговештавало да би његов проседе могао врло ускоро да постане политичка свакодневица. Али, то је био наш умивени филмски увод у феномен посредничких или „прокси” ратова.

Вишестран је однос филма и стварности. Понекад су његови сценарији заиста ерупција потиснутих историјских искустава, понекад латентних логичких могућности, а неретко је то директно „виђење” надолазеће будућности. Фатални расплети које годинама планирају анонимни доктори Стренџлави потпалили су  „страх и дрхтање” у сваком становнику ове планете, а једна од најучесталијих речи у политичком језику постала је „прокси рат”.

Но, да ли можда постоји нека дубља „тајна веза” између ова два филма или између њихових данашњих одјека и потенцијалних сутрашњих епилога?

Постоји навика да међународну политичку хијерархију посматрамо у оптици налогодавац и извршилац. Велике силе су, наравно, оне које командују, а мале земље или мали политички играчи спроводе налоге, ратују за њих, крваре и гину. Мале земље увек су на штети. Понекад се поклапају њихови интереси са интересима великих сила, а понекад су нахушкане у политичкој уобразиљи да се боре за сопствене циљеве. Безброј је таквих примера, посебно у раздобљу после Другог светског рата када је светска моћ била буквално располућена на две (гео)политичке хемисфере – НАТО и Варшавски уговор, капитализам и комунизам, Запад и Исток, Вашингтон и Москва. Пад Берлинског зида доноси мање уравнотежен однос светских сила, али не престаје потреба за јефтиним „извођачима радова”.

Као што нам је историјска судбина често додељивала, на нама се, као на заморчету, испитивала и нова структура међународне моћи. Да узмемо само случај Косова и Метохије. У расплетима друге половине деведесетих албански сецесионисти  са Косова и Метохије, у перцепцији Сједињених Америчких Држава, постали су од терориста прихватљиви партнери. Штавише, да би армада 19 земаља НАТО-а стала отворено на њихову страну било је неопходно придобити сагласност грађана, пре свега Америке, јер то захтева „демократски принцип”. Срби су сатанизовани, а Албанци су придобили симпатије тамошње јавности. Да поменемо само бомбардовање наше земље и признавање лажне државе Косово као последицу оваквог заокрета. Али шта се догађа данас? Ко данас издаје политичке налоге?

Албин Курти, као размажено и безобзирно чедо Запада, користи ауру која је дуго стварана Албанцима у Америци и себи гради позицију са којом вашингтонски естаблишмент мора да рачуна. Чак ако би Бела кућа хтела да заузме рационалнији, правичнији и компромисни став према питању Косова и Метохије, није лако поново мењати већ формирано проалбанско јавно мњење. Како би то метафорички рекао Хегел, роб је упорношћу постао господар. Веома сличан је случај Володимира Зеленског који је уз централизовану и некритичку подршку западних медија постао играч чијим ултимативним захтевима и очекивањима само шапатом у Берлину и Вашингтону смеју да кажу „не”.

Пред нашим очима догађа се инверзија за коју је тешко пронаћи преседан: мали играчи доспели су у позицију да диригују политичким и војностратешким процесима, да велике силе ратују за њихов рачун, а они постају господари рата и мира. Свакако се то не догађа у апсолутно преокренутој хијерархији издавања налога, али је квантум утицаја малих играча данас неупоредиво већи него икада. Демократске ујдурме јавним мњењем отргле су се контроли највеће силе и постале предмет успешне манипулације политичких хомункулуса који су произведени у њеним „демократским” ретортама.

Треба ли уопште да подсећамо шта би била исходишта манипулације чињеницама око пада ракета на пољску територију или шта све може да изазове упад Росу на север Косова?

Др Стренџлав не одустаје. Његова најновија прилика је да пронађе минорне извођаче који су се докопали велике сцене у фул колору.

Барем смо упозорени!

Политички филозоф