Планина живи дванаест месеци

Копаоник, Копаоник, на све стране кисеоник – певамо кад смо стигли на врх планине. Иако нам је хладњак аутомобила прокувао. Јесте да се пуши испод хаубе, али мала је то хаварија да би покварила осећај ширине у плућима. Налазимо се на врху Србије, у фабрици крвних зрнаца или како се већ рекламира удисање изнад 2.000 метара надморске висине. Одлакнуло нам је што смо после упорног пењања стигли, остало нам је да још установимо да ли и надморска висина одговара квалитету туристичке услуге, ако се то тако стручно каже.

На први поглед, Копаоник је далеко смисленије уређен од Златибора, па зато и чуде статистички подаци да је на Златибору у вансезони неколико пута већа попуњеност лежајева: на Копаонику их је око 6.000, док је на двоструко нижој планини око 20.000. И тим више је загонетка замршенија. Заиста се поставља на врх језика питање о томе каква се тајна крије иза архитектонског ансамбла копаоничких хотела. (Мало је у свету планина на којима су хотели изграђени у једном градитељском замаху који води дијалог са околином.)

Из Београда нас је испратило запарних 40 степени Целзијуса, али овде је ваздух сув, небо плаво-чисто, лако се дише. Августовско сунце је меко. А та клима је нешто што додатно треба поштовати, не само после тропског притиска у Београду, него и после свих оних извештаја о катастрофалним условима за дисање на Олимпијским играма у Пекингу.

На пијаци купујемо боровнице. Килограм 400 динара. Млада жена се хвали да их је јутрос брала, у шуми. Показује изгребане руке. Црне бобице су слатке. Продаје и печурке лисичарке за 500 динара килограм. На покривеној етнопијаци пробамо још црно вино из Александровачке жупе, која се налази у подножју Копаоника. Пуно је танина, опоро је на непцима, али је и лагано за пиће. Мешамо га са изворском водом. Савршена беванда. Да поменемо и његову цену, 200 динара за литар.

Имали смо среће са случајним избором кафане у којој ћемо да ручамо. То је „Бакина кухиња”. Цене су врло пристојне, комплетан оброк за 350 динара: супа са домаћим резанцима и пасуљ са коленицом. Пасуљ је без запршке. За столом слушамо и причу о власници кафане Слободанки – Баки Пурић. Прича нам је њен син Александар Драшковић. Бака има 75 година, али и даље кува. Каже да ради и по 15 сати дневно! Она нема времена да прича јер је заузета кувањем. Дошла је на Копаоник још давне 1985. године по препоруци лекара, дијагноза је била исхемија срчане аорте. Нису јој давали много изгледа да ће саставити две скијашке сезоне. У међувремену је помрло троје њених интерниста. Бака је била чувени шеф кухиње хотела „Бачиште”, који је срушен у бомбардовању 1999. године. Бака је тада послала писмо бившем америчком амбасадору Цимерману, који је био чест гост „Бачишта” и који је обожавао њену кухињу, у писму га је питала: А на чему сад да вам кувам? Њен син снабдева кафану и каже да сваког дана доноси провијант, јер у „Бакиној кухињи” је забрањен замрзивач.

Колико нам је ручак у „Бакиној кухињи” пријао, толико нам је вечера у једној оближњој роштиљници пресела. Били смо изложени ономе што се у жаргону назива „драње” или „изување из ципела у моменту”. Кажу да је то један од специјалитета Копаоника који успешно растерује госте. Конобар нељубазан, месо жилаво, вино прокисло, тоалет узан да се у њега косо улази – а цене као да смо сели у „Хајат”. Довољно је да кажемо да боца киселе воде кошта 450 динара. На крају је и фискални рачун био смешан јер је у њему писало оно што уопште нисмо наручили. Ех, далеко је Кицбил. После смо водили философско терапеутски разговор са конобаром. Питали смо га зашто он не жели да код њега нико два пута руча? Вртео је главом и ништа није имао да одговори. Вероватно се у равни психологије мотивација за овакво ирационално пословање крије у неком хајдучком нагону за отимачином. Граница са Косовом је врло близу па ваљда тог хајдука који чучи у копаоничком угоститељу држи стално будним.

Касније нам објашњавају да и висина закупа локала диже цене. Локал од 60 квадрата изнајмљује се за 35.000 евра годишње. Треба то зарадити.

Мермерни холови „Гранда” су полупразни. Полупансион у двокреветној соби за једну особу износи 3.200 динара. На ову суму треба додати боравишну таксу од 100 и осигурање од 70 динара дневно. Полупансион у једнокреветној соби је 4.800 динара. Они који нису гости хотела а хоће да користе базен, плаћају невероватних 1.200 динара, што је највиша цена за један мали базен игде.

У апартманском насељу „Конаци – Сунчани врхови”, средиште је друштвеног живота на Копаонику. Цена закупа двокреветног апартмана је 2.500 динара дневно. Апартмани су чисти, имају микроталасне пећнице, фрижидере, комплет опремљену кухињу, санитарије су нове.

Шетајући Копаоником, полако разазнајемо да проблем у вансезони нису хотели, па чак ни цене, већ нешто сасвим друго.

Питање гласи: ако у једном тањиру има десет главица лука а само један ћевап – шта пише у менију? Како се то јело зове?

Мало меса, много лука, тако некако би био еквивалент о 365 дана у години и мање од 100 дана скијања. Јер глобално загревање једе снег.

И управо та разлика до очекиване дозе „млека” натерала је „маче” (читај: туристичке раднике) да размишљају о лову. Јер, да ли уопште о томе треба шире, па, познато је да маче почиње да лови тек кад га одбију од сисе, јасније речено, од сигурних скијашких дана. Ма, што рекао народ: планови о скијању друмом, а клима шумом. И то пречицом.

Звали га „десет са ћевапом”, или „више кромпира мање меса”, овај нови правац планинског туризма добија кампањски карактер широм европских ски-центара. У Француској га зову „Планина живи 12 месеци”.

Шта то у пракси значи, видели смо у јужноалпском ризорту Анеси, који се налази неких 70 километара од Лиона. Педантно смо записивали шта то алпски оци скијања, по климатској дефиницији забринути, нуде у вансезони. Тај нови вансезонски покрет поставио је себи циљ да забави госта. Ту су аквапаркови, паркури – верање по дрвећу, летење змајем, разни облици безбедног клајмбинга, стазе за маунтбајкове и нордијско ходање, гастрономске туре... Сваког дана гост бира нешто ново. Одмор му постане прилика да проба нова искуства, да осети адреналинско узбуђење. 

А та вансезона постаје све дужа. Као што киша која падне на западу, увек дође и до истока, читај из Западне Европе у Србију, тако ће и покрет „Планина живи 12 месеци”, можда већ следеће године бити лајтмотив на устима портпарола и директора хотела и на Тари, Златибору, Старој планини и, наравно, овде на Копаонику. Нове жичаре више нису довољан услов да би се на планини направио профит.

-----------------------------------------------------------

Хотел с душом

Путников хотел „Клуб А” оставио је на нас утисак топлине и ушушканости. Лишен је помпезних холова и спектакуларног погледа, али је зато сав обложен дрветом у комбинацији са бамбусом. Холови и ресторани су сунчани и у њима влада невероватно уравнотежена температура. Хотел нема централну климатизацију, али би се рекло да то што је мало укопан помаже да се температура стабилизује. Примећујемо елегантан хјумидор – фижидер за цигаре, у аперитив бару. Полупансион у двокреветној соби је 2.600 динара. Деца до шест година имају гратис, а до 12 плаћају пола цене. У пространом апартману од 50 квадрата цена је виша за половину. Гости имају на располагању базен с погледом на Панчићев врх, џакузи и сауну. Велнес услуге пружа фирма Виста, чији је власник физиотерапеут Небојша Стојановић, иначе заљубљеник хелиоскијања. Хелиоскијање је екстремни спорт – хеликоптер остави на врху неке планине скијаше, рецимо Кучкин ком у Црној Гори, и онда се они спуштају низ литице по којима ни дивокозе не силазе. Небојша показује свој сајласти бутни мишић као рекламу услуга које пружа – тај мишић му замењује лигаменте без којих је остао у једном невероватном спусту.

„Клуб А” се поноси сталним гостима, каже директор Раде Дуњић, који уједно руководи и нешто удаљенијим хотелом „Путник”, за звездицу ниже категорије. „Клуб А” их има четири и изгледа да сваку заслужује.