Посмртна музика за отварање Бемуса

Није нам се посрећило са Другом Малеровом симфонијом  у це молу ("Ускрснуће") на отварању 39. Бемуса, без обзира на то што смо били засути балонима на крају и позивани да гласамо после завршетка концерта о његовој успешности. Није нам се посрећило. Дело је предуго (свирано је и у нешто споријим темпима) додуше, у време настанка (1893) једно од највољенијих и најслушанијих Малерових, да би данас оно код нас било такорећи непознато у живом извођењу. Никада без разлога.

И они који веома воле Малера морају да признају да се ова симфонија састављала из парчића, па тако и звучи, распаднуто и мозаично. Те сличице, ситуације и карактере скупљао је вешто Бојан Суђић успевајући у једном: да веома дисциплинује оркестар, да га уједначи, захуктава и с њим парадира до граница њихових моћи. А оне још у оркестру РТС нису велике.

Носиоци музичких идеја, дувачи, најпре лимени, а онда и дрвени, углавном су успевали да остваре боље учинке него икада, али кад омањују то се претерано чује и тешко заборавља. Недовољно чујни, масни и изражајни гудачи (ах, опет акустика сале!) остављају простор за даљи рад и обавезна побољшања.

Најлепши део симфоније и најупечатљивије извођење била је арија са увек раскошним гласом изванредне мецосопранисткиње Марјане Липовшек. Она има утисак да је "писана за њу", ми такође.

Дуетима са сопранисткињом Лубом Оргонашевом сметало је озвучење, колико год оно било неопходно.

Хор РТС поседује масу и снагу, али је у Малеровој партитури био чудно и недовољно искоришћен, преседео пола симфоније, да би се кратко укључио, али својом увежбаношћу на публику и на друге сабеседнике у интерпретацији, изазива одушевљење. Тога је више било у атмосфери "око" концерта и у фоајеу, јер посмртна музика за почетак Бемуса не обећава велике радости. Дело је, наиме, израсло из "Посмртне свечаности" којој су додавани ставови и које се пита "има ли живота после смрти", а трешти од патетике и екстазе, од парадности. Ако нада у загробни живот изгледа тако извештачено – лично је укидамо.

Велики труд оркестра, помак у нови репертоар, у неизвођено дело великог симфоничара с краја 19. века, значи и велики репертоарски успон ансамбала РТС. Није било лако пронаћи пут у интерпретацији, па је од ђачки коректно донетог првог става, концепција проширивана и мењана кроз валцерски, бечки и углађени други став. Од трећег је филозофију заменила инструментална конкретизација и потреба да се ствара форма и тамо где се сасвим расплињава. У томе Бојан Суђић успева. Нема празног хода, нема непотребних покрета и захтева, све је смислено урађено. Неме ни претеране инвенције.