Преведи да бих те разумео

ЕКСКЛУЗИВНО
Народна библиотека Србије у Београду сутра ће од 18 до 20 часова уприличити три разговора на тему патриотизма, а један од учесника биће и хрватски филозоф и теоретичар културе Борис Буден (1959), који живи и ради у Берлину. Повод за ексклузивни разговор са Буденом за наш лист је и његова књига "Вавилонска јама, о (не)преводивости културе", коју је у преводу Хане Ћопић са немачког објавила београдска "Фабрика књига". Дело у Немачкој већ има два издања, још није објављено у Хрватској, а ово је његов први превод на неки страни језик.

Борис Буден је докторирао из теорије културе на Универзитету Хумболт у Берлину, преводио је Фројда и Лоренцера. Есеје је током деведесетих година објављивао углавном у "Аркзину", чији је био и уредник.

Везали сте матерњи језик за проблем превођења?

Не заступам тезу да је матерњи језик саставни део човекове суштине. Матерњи језик је друштвено произведен, он је створен политички, као и у културном смислу. Теорија превођења после Валтера Бењамина не подразумева однос такозваног оригинала и превода. Бењамин је срушио такозвани бинарни однос између оригинала и превода, логику према којој постоји оригинал, и превод као секундарна продукција оригинала.

Шта говори Ваш пример и имигрантско искуство које имате?

Мој пример је најбољи. Хрватски језик, који је некада био мој матерњи језик, непрекидно се мења. Отишао сам и више не живим у Хрватској, задржао сам тај мој матерњи језик који се, у међувремену, променио тако да се данашњим новим генерацијама мој матерњи језик не чини и њиховим матерњим језиком. Држава, нација и есенцијална национална култура контролишу матерњи језик. Проблем је у томе што је сваки матерњи језик најмање језик мајке која нас рађа, али је увек језик школе, државе, идеологије, хегемонијалне културе која гуши друге културе.

Занимљива је Ваша теорија о "аустро-угарско-комунистичком" хрватском језику…

У случају хрватског језика такозвани водећи лингвисти, они који су одговорни за обликовање, стандардизацију и канонизацију тог данашњег хрватског језика, полазе од претпоставке да тај језик има некакав корен, оригиналну бит негде у прошлости. Они у археолошком смислу врше ископавања те оригиналне бити. Истина је сасвим супротна. Не постоји оригинал у прошлости који је прекривен наслагама странога и идеологије, наслагама српског, југословенског, аустро-угарског, комунистичког, које треба очистити да би се дошло до чисте сржи хрватског матерњег језика. Корен језика производи се и данас, свакодневно, у идеолошком и политичком смислу. Лингвисти измишљају речи, али да би оне постале стандардне, морају у литератури имати потврду. Онда назову песнике који те речи уврсте у своје песме, и тако лингвисти добију књижевни предложак на основу којег могу да тврде да те речи оригинално припадају хрватском језику.

Онога тренутка када ја кажем да је мој хрватски језик у првом реду исти језик којим говоре и Срби и Босанци и Црногорци, немам политичку подршку. Супротна струја је има. Али, ја се могу позвати на науку и на мишљење других лингвиста који тврде да је то један језик.

А како је било у време комунизма?

Сви говоре о комунистичкој нетолеранцији и тоталитаризму, а ја сматрам да су то били другачији облици слободе. Тада је, много више него данас, језик био отворенији према страном утицају. Када се каже да је, на тај начин, комунистичка интернационалистичка идеологија подјармљивала националну бит и језик и уништавала га довођењем страног, онда треба рећи да, по самој романтичарској хумболтовској идеологији језика на којој су засноване идеје националне културе и духа, задатак превођења није чистити језик од странога, већ тај страни елемент уводити у властити језик и тако га обогаћивати. Дакле, оно што је страно обогаћује језик, а не прља га. Парадоксално звучи да је та идеја комунистичког интернационализма омогућила да језик буде слободнији.

Из те перспективе чистоте језика Ви, свакако, нисте патриота?

Не, ја нисам никакав патриота. Патриотизам ми је политички и идеолошки потпуно стран. Када одбацујем идеологију и све оно што иде уз патриотизам, политички се смештам изван постојећег система националних држава, који је заснован на вестфалијском поретку. Припадам политичкој и социјалној мањини која тај постојећи систем доводи у питање. То је теза са далекосежним политичким, културним и моралним последицама, и потпуно је у вези са чињеницом да сам написао ову књигу која је антипатриотска и која је критика сваке идеологије патриотизма.

Како видите Европску заједницу као преводилачку заједницу? 

Европа очигледно не може имати један заједнички језик, јер је Европа плуралитет многих националних језика. Други одговор енглески језик дефинише као хегемонијални језик комуникације. Али, енглески не само да је национални језик једне од чланица Европе, него је увек и глобални језик којим се говори и у Азији и у Африци, и свуда у свету. У Европи постоје и језици који су маргинализовани, а далеко од тога да су маргинални, као што су португалски и шпански. Данас све више људи заправо говори португалски, а не енглески. Нема за свагда задате хегемоније једног језика. Одговор француског филозофа Етјена Балибара је да морамо европски језик да замислимо као процес сталног превођења. То значи да замислимо језик као да је он превођење само. Када се ми, са простора бивше Југославије срећемо, користимо наш  језик; у то су укључени људи који га не говоре, али га разумеју. То су Словенци, један део Албанаца, Македонаца. У том тренутку, наш језик премашује своје властите границе и постаје момент превођења, тренутак у којем се људи разумеју кроз превођење. Да ли верујете у демократију?

Данас сви, наравно, верују у демократију, чак и они који је руше и издају са свих страна. Зато ћу ја рећи, не, не верујем. Не верујем да је облик репрезентативне демократије либералног капиталистичког типа једини и ултимативни облик, и мислим да је он у великој кризи услед промена које је са собом донела глобализација и неолиберални преокрет, и услед чињенице да живимо у свету миграција. Најразвијеније државе Европе и света велики део свог друштвеног производа остварују на рачун илегалног рада емиграната, дакле на црно. У Француској постоји покрет људи "без докумената" који су у постојећем систему демократије проглашени "илегалним људима". Постоји, међутим, политичка субјективизација која полази од тога да ниједан човек не може бити илегалан по себи, и да људи "без папира" најављују нови облик друштвености и политичке организације с ону страну система националних држава и репрезентативне демократије.

Вавилонска кула је, дакле, срушена и остаје јама. Значи нема фундамента?