Само слога Србију спасава

Србија треба да гледа искључиво своје националне интересе и да поступа само у складу с њима, понављају сви који су се оглашавали после руског напада на Украјину – од представника власти и опозиције до других јавних личности. Сви су, наравно, у праву. Овакав степен слоге обрадовао би сваког грађанина ове земље, да сви имају исти став о томе шта је наш национални интерес. Нажалост, ту слоге нема, чини се, ни жеље да се до ње дође, како би сви заједно помогли да сачувамо државу и народ, а нема ваљда већег националног интереса од тога, и да из кризе која тресе цео свет изађемо са што мање штете.

Тешка ситуација у свету, пре свега у земљама Западне Европе, као последица рата у Украјини, наше муке подигла је на квадрат. Сав бес западних званичника што санкције Русији више штете њима него Русији, али и због позивања руског председника Владимира Путина на „случај Косова” приликом проглашења независности Доњецке и Луганске републике, две области у Украјини, сручио се на Србију. Нема тог западног званичника, од највишег до незнаног, па и новинара, који нам није подвикнуо да морамо да уведемо санкције Русији, која је „грубо прекршила међународно право нападом на једну суверену земљу”. На подсећање наших званичника да су они на исти начин прекршили међународно право када је 19 НАТО земаља напало нашу земљу и када су признали самопроглашену независност Косова, лаконски одговарају – није то исто. Русија нам не прети, само, како кажу, указује да на санкције не би гледала с разумевањем, а ми смо, ваљда, разумели поруку. Решавање питања КиМ је постало хитно, сад нам јасно говоре и пишу да се преговори морају окончати узајамним признањем. Србија покушава да се некако провуче између сукобљених страна, да не дозволи да је увуку у њихове ратове, да сачува државу и народ јер, после свих страдања кроз историју, да макар један сукоб прође без нас и нашег страдања.

И сви виде да је ова наша „жица” претанка, па би се очекивало да је макар нико овде не дрма. Нажалост, има оних који је цимају, и то из све снаге. Шта рећи кад посланица у српском парламенту славодобитно објави на „Твитеру”, приликом последњих преговора у Бриселу, кад смо се, такорећи, спасавали од рата у сопственој земљи, како се унапред радује што ће „Вучића тамо да притисну”. Нико у Бриселу, ни било где друго, не притиска Вучића него Србију. Ко је заборавио, да подсетимо да су наши опозиционари уочи избора 2000. године тврдили да је Космет демократско питање, само да оде Слободан Милошевић и тај проблем је решен. Ни то што су на сопственој кожи осетили да то нема никакве везе с демократијом, јер је Приштина у време њихове власти прогласила независност, није било довољно да се извуче нека поука, на пример да држава и власт нису исто. Власт је смењива, а држава је само једна, зато је, ваљда, највећи национални интерес сачувати је.

Српски званичници у овим смутним временима очување државе сврставају у врхунски приоритет. Можда баш због тога, међу приоритетима је и регионална сарадња и очување стабилности у овом нашем малом делу света, што је, у пракси, показано кроз иницијативу „Отворени Балкан”. У Стратегији националне безбедности из 2019. године као национални интерес наведен је „допринос јачању регионалне стабилности и унапређење добросуседских односа”. Стратегија као националне интересе наводи: очување суверености, независности и територијалне целовитости, унутрашње стабилности и безбедности; очување постојања и заштита српског народа где год он живи, као и националних мањина и њиховог културног, верског и историјског идентитета, очување мира и стабилности у региону и свету, европске интеграције и чланство у Европској унији, економски развој и укупни просперитет и очување животне средине и ресурса Републике Србије. Врло јасно истиче и војну неутралност земље. Шта би се овоме могло приговорити? Зар ово није у интересу свих нас, али и око тога ћемо се спорити и споримо се – најбољи пример је војна неутралност. Чак и на Вучићевој изборној листи има оних који су за приступање НАТО-у и врло су гласни иако, да су сами изашли на изборе, ни врата парламента не би видели.

Професор савремених политичких система и економске дипломатије Владимир Првуловић у једном интервјуу испричао је да је дуго радио у дипломатији у Француској, наводећи да тамо „настава у школама почиње певањем француске химне и поздравља се француска застава, код нас, то смо више пута видели на спортским догађајима, звижди се српској химни”. Француска није изузетак, такву праксу, на пример, имају и у САД. Србија је, иначе, изменама закона увела обавезно интонирање државне химне на почетку сваке нове школске године, а усвајање закона део опозиције и јавности дочекао је на нож. Онолике емисије и текстови су посвећени угрожавању мањинских права... Најава постављања велике државне заставе у Београду такође је, за исте кругове, била предмет најоштријих осуда, да не помињемо паљење заставе у Новом Саду. Истицање албанске заставе на државним институцијама у Бујановцу и Прешеву, поводом празника стране државе, Албаније, пропратила је громогласна тишина из тих кругова, а нисмо чули ни да су се представници власти због тога потресли.

Ништа боље у поменутом делу јавности не пролазе ни настојања да се, између осталог, не заборави страдање Срба у Јасеновцу, обележавање протеривања 250.000 Срба у хрватској операцији „Олуја”, подсећање на злочине почињене над Србима у БиХ, јер се, кажу, „тим копањем по историји” ремете односи са Хрватском и БиХ. У Хрватској, колико год се међу собом гложили, „Олуја” је државни празник, дан победе, а о „домовинском рату” нема никаквих дилема. Бошњаци у БиХ се злочина над Србима не сећају. Изгледа да само Србија, која се не сећа страдања свог народа, нити онога што је њој учињено, није, како кажу и наши суседи, али и део овдашње елите, „дестабилишући фактор у региону”. Кад хрватски председник Зоран Милановић испрати хрватске војнике у мисију Кфора на Космет поруком да „тамо иду да подрже независну државу Косово”, то је, изгледа, добросуседска порука у интересу стабилности региона, будући да нисмо чули никакве реакције оних који страшно брину о добросуседским односима.

Почетком октобра група истраживача Факултета политичких наука презентовала је резултате истраживања јавног мњења које је спроведено у оквиру пројекта „National(S), ” (Национални интереси Републике Србије: од оспоравања до легитимизације). Пројекат подржава Фонд за науку Републике Србије и траје до фебруара 2025. године. Истраживање које је почетком августа спровела агенција „Sprint Insight” обухватило је следеће: разумевање концепта националног интереса, чланство Србије у ЕУ, статус Косова и Метохије, као и коришћење међународног права као средства легитимизације националних интереса. Према овим резултатима, више од 85 посто грађана сматра да је очување Косова и Метохије у саставу Србије важан национални интерес, а 91 одсто у топ-приоритете сврстава очување сигурности Срба на КиМ. Свега 13 одсто сматра да Србија припада Западу, 20 одсто Истоку, а више од 50 одсто каже да не припада ни Истоку, ни Западу. Политику војне неутралности подржава 69 одсто и не би је мењало. Против увођења санкција Русији је 81 одсто, а осам одсто је за.

Доцент Милан Крстић навео је да 78 одсто испитаних верује да постоји објективан национални интерес који је могуће утврдити. Не интерес који варира у зависности од тога ко је на власти, већ трајан, објективан интерес који може да се мења у складу са околностима, али који је за целу нацију. Грађани, дакле, верују да постоји нешто што је важно за све, али наш проблем је што ни у овом изузетно тешком тренутку за Србију, пре свега због КиМ, нема тог државног и националног интереса који је изнад страначког. То смо могли да видимо на седници Скупштине Србије посвећеној Косову и Метохији, где су једни објашњавали како је једино решење – свеобухватни договор са Западом и тренутно увођење санкција Русији. Нисмо чули, ни ту, нити је од заговорника овог „решења” могуће добити одговор шта тај „договор” конкретно подразумева, КиМ не помињу. Други су за очување КиМ, али и за увођење санкција Русија, „како бисмо јасно показали да смо искрено опредељени за чланство у ЕУ”. То што нам је из ЕУ јасно речено да док не признамо такозвано Косово у ЕУ ући нећемо, нису коментарисали. Трећи су за враћање решавања питања КиМ у Уједињене нације. Како то учинити, нисмо чули. Четврти су за то да одмах прекинемо све преговоре с Приштином и да свој народ заштитимо свим средствима. Ти највише говоре о томе како као народ нестајемо и како држава мора да учини све да се катастрофална демографска слика, а сви се слажу да је катастрофална, поправи. Ако би применили „сва средства”, та демографска слика би била још катастрофалнија. Представници власти су се, дабоме, посветили подсећању шта је ко и колико од „ових који сада критикују” допринео да будемо ту где јесмо што се тиче КиМ.

После ове расправе на ред је дошао ребаланс буџета, где смо се наслушали приче о томе како мора да се много више новца определи за пољопривреду, „посебно сад кад свету прети несташица хране”, па за модернизацију села како би млади остајали тамо, за помоћ породицама с децом, „Србија нам се празни”, па у заштиту животне средине... Грађанима су, како што је показало наведено истраживање, економски интереси важнији од политичких, али да би наша економија јачала, како би могла да обезбеди свима пристојан живот, потребни су нам, пре свега, мир и стабилност.

Можда је последњи тренутак за саборност

Полемике о томе шта је српски национални интерес трају деценијама, а многи ће рећи да никад нисмо умели ни да га дефинишемо. Споримо се око тога ко и како треба да га дефинише, у којим роковима. Такви какви смо тешко да ћемо успети да се сложимо око неког дугорочног националног интереса, на чијој реализацији би радила свака власт. Професор Владимир Првуловић објавио је 2018. године књигу „Српски национални интерес”, у којој је, како је причао, изнео предлоге националних интереса сврстаних у седам група, „око којих би требало да се саборно, на референдуму сложимо и да коначно дефинишемо шта су српски национални интереси”. Испричао је да он у књизи не даје коначна решења, „већ предлоге за расправу, можда је последњи тренутак да о томе размислимо, тим пре што нестајемо као нација и с годинама нас је све мање”. Указује на „урушавање националног идентитета и ово је нека врста вапаја да се тргнемо и да покушамо да нашој деци кроз различите видове образовања, од кућног преко школског до универзитетског, укажемо на чињенице да живе у земљи која има своју државност више од осам векова, која има тешку, али славну историју”.

„За” ЕУ и „против” ње – по 39 одсто

Представљајући резултате истраживања о придруживању Европској унији, професорка ФПН-а Ивана Радић Милосављевић рекла је да је „релативна већина” од 49 одсто одговорила да је „чланство у ЕУ национални интерес”, а 39 одсто не мисли да јесте. На евентуалном референдуму исти проценат би био „за” и „против” – 39 одсто. Навела је да 63 одсто сматра „да је сарадња са ЕУ, која не подразумева чланство, важна за остваривање националних интереса”. Др Милан Крстић, доцент на ФПН-у, рекао је да је на истом испитивању, на питање који национални интереси су им најважнији, 47 одсто испитаника навело да су то економски, а 23 посто политички интереси.