Галерија на екрану

Као део пројекта „Политичке праксе (пост)југословенске уметности” и истоимене изложбе постављене у салону МСУ, представљени су визуелни материјали из „ТВ галерије” као својеврсно подсећање на телевизијску емисију из „златних година” националне телевизије. Данас, готово три деценије касније, овај пројекат подстиче на нове интерпретације. Ауторка ТВ галерије је Дуња Блажевић, историчарка уметности и дугогодишњи кустос Галерије СКЦ-а, а последњих десет година директорка Центра за савремену уметност у Сарајеву. Пре Београда, ТВ галерија представљена је у Загребу, Новом Саду и Сарајеву. ТВ галерија емитована је на Телевизији Београд и у националној телевизијској мрежи од 1984. до 1990. године.

Да ли је намера покретања ТВ галерије била између осталог и због потребе да се уметност, која није била подређена традиционалном галеријском и музејском представљању и класичним медијима, учини видљивом?

У време када сам била кустос у Галерији СКЦ-а са колегама и уметницима окупљеним око ње, од почетка смо подржавали идеју да створимо профилисану галерију јер су све остале сваштариле. Намера је била да учинимо видљивим појаве које тада још нису биле препознате као уметност. Било је то време почетка концептуалне уметности на целом југословенском простору. Као нови медиј тада се појављује видео као равноправан са другим медијима, и као што сам сматрала, био је то медиј примерен телевизији, пре свега технолошки. С друге стране, пошто телевизија није имала ту врсту садржаја, требало је отворити простор за ауторски видео, али не само за емитовање, већ и у продукцијском смислу. Видео уметници осамдесетих година имали су потребу да технолошки пређу на један виши ниво од VHS. Тада није било приватних студија који би се бавили продукцијом, па је дужност телевизије била да им то омогући. У Телевизију Београд дошла сам 1981. године и у оквиру редакције за културу ТВ Београд почео је мој програм. Идеја је била да стручни људи воде разне сегменте тог програма. Небојша Ђукелић филмски програм, Феликс Пашић позориште, Џевад Сабљаковић књижевност. Свој ангажман доживљавала сам као примењену критику. Тако је најпре почела серија емисија које су емитоване једном месечно под називом „Друга уметност”. Кренула сам од наше и руске авангарде двадесетих година, радила сам шездесете, представила групу Горгона као важну појаву у уметности и стигла до видео уметности.

Зашто је „Друга уметност” преименована у „ТВ галерију”?

Желела сам да направим омаж Герију Шуму, немачком уметнику, кустосу који је крајем шездесетих година регистровао нове уметничке појаве. Немачка телевизија прихватила је да он ради ТВ галерију, али је због става да је сувише радикална, та емисија угашена. Наша ТВ галерија разликовала се од његове, али било ми је важно да се тим омажом обезбеди даљи континуитет. Десет година касније, око 1990. појавила се и ТВ галерија на московској телевизији. Било је предлога да се направи ретроспектива те три ТВ галерије, али након почетка рата деведесетих ја нисам била у земљи и нисам имала никакву документацију са собом.

Каква је заправо била концепција емисије? Колико су и сами уметници били редитељи?

Уметници су сами режирали своје радове, а телевизија и наши програми имали су срећу да се у то време задеси екипа изврсних младих редитеља као што су Станко Црнобрња, Слободан Пешић, Пеђа Синђелић, сви амерички ђаци, као и Милан Пеца Николић и Драгомир Зупанц, велики ерудита и познавалац уметности. Када је кренула видео продукција Пеца Николић је радио са мном као редитељ, а посебно је био важан и монтажер Радомир Тодоровић Тоша. Увек је нека изложба била повод да се дубље зађе у одређене појаве. Други део је била продукција, сарадња са уметницима, и с друге стране, сарадња са младим редитељима који су имали идеју о ауторском раду, а не само о пукој реализацији. Они нису ту таворили до тренутка када би снимили дугометражни филм. Њих је телевизија занимала, имали су афинитет за оно што смо радили.

Колико је публика ТВ галерије изашла из уског оквира и броја сталних посетилаца изложби у СКЦ-у? На који начин је емисија тог типа могла да се приближи „просечном” гледаоцу?

Видео уметност је и по драматургији и по ритму другачија од неке ТВ емисије. У видео раду имате на пример један кадар који траје дуго и где се током пет минута деси нека сасвим мала промена. Прво сам кренула са инсертима из готових радова наших и уметника из света. Најпре најавим, кажем, гледаћете то и то, обратите пажњу на то и то, ради се о томе и томе... Онда пустим неколико минута видеа, али временом сам скраћивала најаве и пуштала интегралне радове. На крају сам укинула и најаве и објашњења и радови су стекли своју публику. ТВ галерија је емитована на крају програма, и зато сам тражила флексибилно време трајања, јер и радови имају различиту дужину трајања. У то време бављење уметношћу је укључивало и друштвену димензију. Сматрала сам да је херметичну уметност требало демократизовати. У галерију уђе 500 људи, а ово је гледало и до 100.000. Гледаоци су једноставно имали право да виде шта се дешава, па је емисија имала и едукативни карактер.

Колико телевизије данас посвећују простора културним садржајима и аналитичким емисијама, чији су термини емитовања некада и после поноћи, увредљиви и за саговорника, и за ауторе, и за гледаоце?

Данас су се променили  критеријуми, телевизије имају притисак комерцијалног, немају довољно средстава, питање је и концепта целог програма. Комерцијалне телевизије немају интерес за такве емисије. Запањује ме да, на пример, Б 92 као респектабилни грађански канал уопште нема културу. И у новинама и на радију има озбиљних прилога посвећених култури. Али нама је погодовало и то што се у то време радило на истраживању телевизије саме, истраживале су се форме, жанрови. То се данас више не ради ни у свету.