Како преживети прве дане мајчинства

Прошло је девет дугих месеци чекања и мајка је коначно први пут добила у руке своје новорођенче. Поносна, камером на мобилном телефону прави прву фотографију и шаље је супругу, бакама, декама, кумовима...

Нове тате почињу вишедневну прославу овог радосног догађаја са рођацима и пријатељима. Из куће, где се наздрављало „домаћом”, прелази се у кафану, где се продужава са „још по једном туром” све док су у стању да стоје на ногама. Баке и деке нашироко расправљају са комшијама како беба има нос на тог и тог с очеве или мајчине стране, уши на оног, чело на ону... Ваде из кеса опрему за бебу која се тих дана купује у журби, саветују се треба ли још шта и да ли је то што је већ набављено у реду. Журе да све купе док је принова још у породилишту. Јер, не ваља ништа куповати раније, „да се не урекне”...

За то време мајке са сузама у очима истискују надошло млеко из болних и тврдих дојки. Бабиње су почеле. Тих најгорих, првих шест недеља је, чини се, женска табу тема. У народу се тај период зове бабиње јер се мајка тих 40 дана осећа као – баба. Наше баке током тих шест недеља нису примале посете, нити су излазиле са бебама.

Мало која жена жели да се подсети психичке напетости узроковане бујањем хормона, неиспаваности због дојења бебе на сваких сат и по,  два, мучног измузавања млека пре и после подоја. Док као омамљена хода по кући, очајно покушавајући да схвати „зашто, побогу, та беба поново плаче”, млада мајка је неретко и сама на ивици суза. А узаврели хормони у њој буде жељу да побегне од куће или се склупча у креветић поред свог новорођенчета и почне заједно са њим да вришти у нади да ће та мора престати.

Током првих четрдесетак дана мајка нема времена ни за себе, ни за кућу, ни за мужа. Уколико се не истушира ујутру док јој је муж још код куће, тешко да ће током дана стићи. Ручак врло често заврши у канти за ђубре, јер загори док она доји или пресвлачи новорођенче.

 Нестрпљиви гости навраћају у посету и диве се „савршеној беби”, а мајка се у себи потајно пита да ли је скренула с ума, јер њој та нежна, слатка, ружичаста принова уопште није толико дивна – не престаје да плаче, мало спава, не смеје се... Та немогућност да млада мајка држи ситуацију под контролом и осећај да јој беба није блиска у неким случајевима могу да доведу и до депресије. Али, и тада је најчешће довољно неколико разговора са психологом, па да се ствари среде.

Ипак, има и породиља које лакше подносе прве дане мајчинства. Са доласком млека, код њих се буде и мајчински инстинкти и оне у року од недељу-две већ почињу да разликују бебин плач и препознају шта новорођенче тражи – промену пелене, подој, или утеху, јер га муче грчеви. Ове жене спадају у тзв. срећну групу која од првог дана ужива у својој беби. Осећај неиспаваности замењује задовољство бебиног првог осмеха, а бригу око не баш манекенске фигуре потискује сазнање да је свом детету најлепша и најбоља. Да не би баш све било идеално и да би и оне осетиле бар део мука које бабиње доносе, „срећне мајке” се неретко суочавају са неповерењем околине како код њих баш све може да иде тако лако. Због тога свакодневно „гутају” савете као што су: „Немој то и то”, прекоре: „Зашто си” или „Зашто ниси”, предлоге: „Било би боље”... Стрпљење и смисао за хумор су једини начин да се све то преброди. И, наравно, нада да ће све то престати кад беба порасте. Јер, „од великог стомака труднице погледе околине може више да привуче само беба”, написале су ауторке књиге „Шта да очекујете док чекате бебу”.

Није јасно због чега је неписано правило да свака трудница мора да слуша приче и присећања жена које су кроз то већ прошле. Да би све било још горе, сваки пут кад се присећају тог доба, жене своје патње преувеличавају до најневероватнијих размера. Ваљда да буду у складу са растом стомака будуће мајке. Због тога није чудно што неки поистовећују женске приче о трудноћи са мушким о служењу војног рока. Разлика је само у томе што мушкарци увек и свуда причају о догодовштинама из војске, док се жене присете своје трудноће тек кад угледају заобљен стомак друге жене.

После порођаја погледи се окрећу у правцу бебе и у новој мајци почиње да се буди нада да је прошло време прича и присећања. Међутим, један поглед на буцмасту бебицу и чак и случајни пролазници зналачки и искусно добацују савете и критике мајци. У року од пет минута млада мајка добија бар два савета, и то потпуно супротна. Преостаје јој само да себи обећа да то кроз шта пролази неће заборавити и да бар она неће бити таква кад сутра на улици сретне неку нову трудницу.