Београдски љубитељи шаховнице

На друштвеним мрежама су постављали фотографије председника Србије забринутог и тужног лица уз коментар – чуо је да је Бразил испао. Ти самопрокламовани елитисти, који су у бити апсолутно антисрпски настројени, сутра би се обрадовали да Пленковић преузме власт у Београду, само да се сруши назадни Вучић који нас вуче, по њиховом схватању, ка истоку, а не ка „так красној еуропској цивилизацији”Постоји једна занимљива умотворина која гласи – од свих Срба најгори су Хрвати. Наравно, потребна нам је озбиљна анализа да покажемо зашто има истине у овој мисли, али покушаћу да је искористим према оној категорији људи која још увек живи у заблудама братства и јединства. То су тзв. југоносталгичари по Београду, неретко већи Хрвати од самих Хрвата.

Не разумем и не желим ни да покушам да разумем како неко може да има било какву наклоност према Хрватској. Пишем ово због сулудих излива радости и среће по друштвеним мрежама и појединим медијима, јер су се Хрвати домогли полуфинала на Светском првенству. Да будем искрен, увек сам осећао невероватну одвратност према тзв. југоносталгичарима, односно према људима којима је суштински Загреб био увек ближи срцу него Београд, без обзира што су остварили каријере у Београду и од њега узели све што им је било потребно. Ипак, та лажна комунистичка елита која се отимачином домогла станова и имовине предратне београдске господе, увек је осећала у дубини своје душе мржњу према Београду и уопште према Србији и ужасан комплекс према Загребу. Отуда, они, заправо њихови потомци, данас су екстремнији у антисрпским ставовима од самих Хрвата, а што се тиче хрватске репрезентације тврдим да има ватренију подршку од тих појединаца у Београду, него што је има у Загребу, Осијеку, Сплиту, Ријеци.

Дакле, овде се не ради о спорту. Ради се о моралу. Хрватски играчи своје успехе славе уз Томпсона. Њихов селектор победу над Бразилом посвећује „хрватским бранитељима”. Поставља се питање да ли ви који навијате за хрватску репрезентацију имате макар мало кичму? Да ли је могуће да вам је драже сунчање задњице на њиховом приморју од чињенице да они њихове победе посвећују људима који су командовали над погромом српског народа из Републике Српске Крајине 1995. године? Да нећете њихове победе да прославите са њиховим бранитељима? Да нећете уз Томпсона да запевате?

Дакле, увек навијам против хрватске репрезентације и увек са великом страшћу радујем се сваком њиховом поразу. Небитно о ком спорту се ради. Наравно, посебно ми је то мило када се догоди у фудбалу. Не идем никада у Хрватску, посебно не на летовање. Једино када могу тамо да се нађем је да упалим свећу светим јасеновачким жртвама или да посетим Богословију у манастиру Крка. Можда уколико се Звезди заломи у жребу па добије неки хрватски клуб у Лиги шампиона или Лиги Европе. То гостовање не бих пропустио. Иначе, немам ама баш никакву жељу за неким новим лажним братством и јединством, па су ми са тим у вези изливи невероватне среће појединаца који ако нема наше репрезентације навијају за сваку другу која је настала од бивше СФРЈ нешто на шта се баш гадим. Са презиром гледам на те карикатуралне особе.

Навијати за репрезентацију Хрватске је врхунски мазохизам. Једнак ситуацији као када би Јевреји навијали за нацистичку Немачку. Но, очито да београдски љубитељи шаховнице имају ту изражену мазохистичку црту. Рецимо, они мрзе репрезентацију Србије, јер је сматрају тзв. Вучићевом репрезентацијом. Међутим, обожавају репрезентацију Хрватске, без обзира на чињеницу што њени играчи славе успехе уз Томпсона, само зато што кроз победу хрватске репрезентације они осећају да је то победа над Вучићем. Просто је невероватно како њихов мозак функционише. На друштвеним мрежама су постављали фотографије председника Србије забринутог и тужног лица уз коментар – чуо је да је Бразил испао. Ти самопрокламовани елитисти, који су у бити апсолутно антисрпски настројени, сутра би се обрадовали да Пленковић преузме власт у Београду, само да се сруши назадни Вучић који нас вуче, по њиховом схватању, ка истоку, а не ка „так красној еуропској цивилизацији”. Без обзира што је Београд у сваком погледу метропола у односу на Загреб, они ипак у свакој прилици показују набујале комплексе према Загребу. Тако и сада. Желе да се докажу да су заправо већи Хрвати од Хрвата, па ватреније навијају за Хрватску од самих Хрвата доживљавајући свој мазохизам као нешто што је сасвим у реду. Стичем утисак да би радо лизали копачке Луки Модрићу, само да докажу да нису из „прљавог источног и барбарског Београда”, већ да су цивилизацијски срцем и душом у „прогресивном и еуропском Загребу”.

Народни посланик