„Божји пенал” за Месија

Морало је тако да буде, када је италијански судија Данијеле Орсато свирао пенал за Аргентину. Орсато је био одлучан, као да је велики инквизитор, судије у ВАР соби нису ни желелe да прегледају снимак, јер све је одавно одлучено. Али то није био велики план улицканих момака из Фифе, то није велика завера, већ је то био логичан крај пута за Лионела Месија који је пришао лопти и узео залет.

Највећем играчу данашњице толико је била потребна контроверза, толико му је био потребан Божји знак да је ушао у бесмртнике, толико му је био потребан грех да би се показало да су и божанства грешна, толико му је било потребно да са себе скине ореол мирног и повученог фудбалског генија. И, коначно, толико му је било потребно да докаже да је једнак великом бунтовнику Дијегу Арманду Марадони.

Минут или два раније, лопта је дошла до младог Хулијана Алвареса који се стуштио ка голу, али је пред њим стао сјајни хрватски голман Доминик Ливаковић. Алварес је срушен и већина судија би се двоумила, и да Орсато није свирао казнени ударац, то би се заборавило. Али Свевишњи је одлучио да правда, за којим вапи читав свет, буде испуњена.

Меси је мирно пришао лопти, знао је да у њега гледа милијарде људи испред телевизора, знао је да се спрема за шут док траје трећи светски рат, знао је да људска врста клизи ка катаклизми, али ово је било полуфинале Светског првенства у фудбалу, ово је био тренутак на који је чекао од када је, као деветогодишњи дечак, напустио Аргентину и са породицом отишао у Барселону.

Био је слабашан, болешљив и бескрајно талентован и Каталонци су га повели са собом. Свет се дуго питао зашто Меси никада није постао Марадона, али више никада неће, јер ће се увек вратити на ову утакмицу. Једнако талентован, Меси се, кад год би обукао небоплави дрес Аргентине, осећао да је издан и продат као бело робље, јер никада није искусио убоге фавеле и навијачку хистерију на граници лудила на трибинама Боке Јуниорса и Ривер Плате, страховладу војне хунте и сан дечака да побегне одатле, али са усудом да никада не заборави да ће га, ма у којој вили одседао, заувек опседати духови несталих војника из Фокландског рата које познаје само Бог и позив гериљероса да се одазове на мобилизацију.

Зато је његова игра у репрезентацији Аргентине била аутистична, иако је био неприкосновени вођа, за разлику од игара у Барселони и Пари Сен Жермену, где је његов таленат била комбинација танга и барокне, европске архитектуре Буенос Ајреса, града „доброг ваздуха” где се једнако славе радост и туга, доброта и злоба, живот и смрт, рат и мир. Меси је рођен у граду Росарију, 300 километара од Буенос Ајреса, али дух читаве Аргентине смештен је у престоници и осећа се чак до источног дела Огњене земље или огромних хацијенди у унутрашњости.

У Росарију је рођен и Че Гевара, али је овај град много познатији као родни град Лионела Месија, фудбалера који је преузео заставу Аргентине од великог Марадоне. Али у себи Меси није поседовао дух побуне, није осетио ништавило фавела у којима се рађају дечаци као у инкубаторима и потом лутају од Манчестер Ситија до Индонезије, знајући да су осуђени на 100 година самоће.

Катарска пустиња била је последња шанса за Месија, доброћудног, пребогатог и сувише нежног момка за земљу ватреног мачизма и страсти, где мушкарци одрастају на чаробним причама својих бака и мајки о легендама индијанских домородаца, измешаних са носталгичним сећањима наследника колонизатора или исељеника који су заједно тражили срећу у Латинској Америци.

Зато „божји пенал” за Месија толико подсећа на „божју руку”, тренутак када је Марадона левом песницом на стадиону Астека у Мексику 1986. године у четвртфиналу Светског првенства убацио лопту у гол Енглезима. Било је то четири године после Фокландског рата и Марадона је тада био војник, кога су позивали духови погинулих аргентинских војника да изврши велику освету. И Марадона је то учинио.

Овај пенал је међутим постојао, Алварес је заиста срушен, али није био чист као суза. Међутим, без те спорне ситуације, Меси никада не би постао ратник, достојан мржње, оспоравања и коначно, обожавања. Недостајала му је грешност, недостајала му је сумња, као Марадони у Мексику. И обојица су учини исто. Када је подигао „божју руку”, Ел Пибе је потом узео сам лопту на својој половини и предриблао читав тим Енглеза, постигавши најлепши гол на светским куповима.

Меси је знао да мора да учини нешто слично, да покаже да је био дечак из предграђа и богаташ, да је био ратник и слабић, да је био херој и кукавица, да је био победник и губитник. И дошао је тај тренутак када је морао да покаже да је био све то, али да је од тог тренутка постао једини и јединствен. Свет је дуго чекао на то, јер данашњем свету су потребне бајке.

Узео је лопту негде око центра и затим кренуо ка голу Хрватске, где га је чекао Јошко Гвардиол, са црном маском на лицу. Цена Гвардиола пре полуфинала летела је ка небу, причало се да га је немогуће проћи, али је Меси то учинио неколико пута, као да је отплесао с њим последњи танго, а потом га је још једним дриблингом отерао од себе, пре него што је ушао сам у шеснаестерац и послао лопту слободном Хулијану Алваресу.

Утакмица против Хрватске била је римејк оне давне, у Мексику и зато је „божји пенал” морао да буде досуђен. Марадонин дух га више неће прогонити, играће заједно са њим.