Признај, биће ти лакше

Моментом увођења института споразума о признању кривице у наше кривичнопроцесно законодавство, а касније, доношењем новог ЗКП 2011. године, споразума признању кривичног дела, у кривичним поступцима се много тога из корена променило. Несумњиво, олакшано је решавање бројних кривичних поступака на бржи и ефикаснији начин, посебно ако се ради о тзв. лакшим кривичним делима. Међутим, годинама уназад постоје и озбиљне злоупотребе овог института које се после толико година његове примене морају сагледати како би се евентуално дошло до одређених измена ЗКП да би се исте у пракси спречиле.

Посебно се то односи на онај део када се осумњичени налази у притвору и када се споразум нуди као шанса да исти што пре изађе из притвора, али под условом да дело призна без обзира да ли тужилац против њега има или нема чврсте доказе уз помоћ којих би могао да води поступак. Намерно истичем овај пример, јер притвор се по нашем ЗКП као мера изриче само ако се ниједном другом мером не може адекватно обезбедити присуство окривљеног у поступку и основно начело код притвора је да би он морао што краће да траје. На ту тему и сами тужиоци пишу по зборницима силне радове, говоре на семинарима, истичу неопходност што краћег трајања притвора, али у пракси они то никада не примењују, већ изузетно строго користе све процесне могућности, неко би рекао удбашке методе, да разним триковима исцрпе у притвору осумњиченог како би он, ако су докази против њега танки, ипак пристао да призна дело за које би објективно у самом поступку вероватно био ослобођен.

Уколико не може да издржи притвор, не виђа породицу, човек се хвата као дављеник за сламку и прихвата споразум о признању кривичног дела само да би што пре изашао напоље. И вук сит и овце на броју, јер тужилац је задовољан што не мора даље да води истрагу у којој је свестан да неће доћи до резултата, а кроз признање му је случај успешно окончан, а овај што признаје себе штеди даљих мука, понижења, одласка на суђења и прихвата споразум само да би до извршења казне видео породицу, преспавао коју ноћ у свом кревету, удахнуо ваздух и вратио се колико-толико у нормалност. Овакве ситуација се најчешће догађају код тзв. коруптивних кривичних дела, која су иначе веома тешка за доказивање. Још ако се на све то дода прилична необученост наших тужилаца, посебно за кривична дела пореске утаје, прања новца или корупције која се одвија путем путем савремених технологија, онда споразум дође као сјајна излазна стратегија. Причају ми колеге адвокати да поједина коруптивна одељења виших тужилаштава по Србији имају чак 90 одсто покренутих истрага које су решене споразумима. Готово да нема суђења.

Да се разумемо, тужилаштво увек мора да има своју стратегију и наравно, с обзиром на то да се ради о државном органу који води истрагу, оно ће увек бити у одређеној предности у односу на одбрану и користиће одређена неконвенционална средства како би се дошло до циља. Међутим, у свему се мора имати мера, а неретко се дешава да се црвена линија помало пређе и да се онда уђе у класичну злоупотребу овлашћења. Неретко стичем утисак да је тужиоцима главни циљ да до суђења уопште не дође, посебно када им је јасно да су докази танки и да би оно што инсистирају кроз оптужни предлог или оптужницу могло током поступка да им падне као домина. Разумљиво, то је њима негативна референца, али не може се, због чињенице да нисте у стању адекватне доказе да прикупите, чинити нешто што заиста личи на озбиљну злоупотребу.

Са друге стране, одбрана има озбиљан проблем да окривљеног који је у притвору убеди да издржи до краја и да идемо на суђење, јер је поступак шанса да дођемо до ослобађајуће пресуде с обзиром на слабе доказе које има тужилац. После два или три месеца притвора људи почињу да луде, посебно када им је јасно да ће бити држани у истом све време, које ЗКП предвиђа, читај док не прихвати понуду да призна дело, био крив или не. Зато се институт споразума о признању кривичног дела заиста мора наново сагледати, морају се анализирати његови досадашњи учинци и можда кроз измене и допуне ЗКП направити нешто ново што би било боље него што је до сада било.

Народни посланик