Два најлепша гола у Звезди нису била из слободног ударца

Слободни ударци су обележили Синишу Михајловића занавек. Били су му као једанаестерац. Толико се имало вере у његов топовски шут и наде од њега да су навијачи лопту и на 30 метара од противничког гола већ видели у мрежи. Чак и кад су голмани претпостављали у коју ће страну да пуца, одмерена бритка левица би преко живог зида стигла тамо пре њих. И кад се отму уздаси, лепо је за око било и што тај пројектил удара у пречку или у стативу.

Својим најубојитијим оружјем ушао је и у анале италијанског првенства. На већој позорници него што је наша на михајловићевски начин постигнуто је 28 голова, од првог у Бреши за Рому 1993. до последњег у вароши Асколи Пичено за Интер 2006. године. Радовао је тако и поклонике Сампдорије, али је баш њих и згрануо највише пошто је 13. децембра 1998. на римском „Олимику” дао три поготка из слободног ударца у победи Лација с 5:2. У рекордним достигнућима на Апенинима, истина, није и јединствен, али славу дели као једини странац у непрегледној галерији иностраних играча који су писали историју Серије А. Италијански ас Андреа Пирло га је достигао 2015, постижући 28. гол из слободног ударца дресу у Јувентуса у градском дербију с Торином. Ђузепеу Сињорију, такође некадашњем репрезентативцу „азура”, пошло је 1994. заруком да трипут издалека надмудри голмана Аталанте (3:1), исто играјући за „небескоплаве”, исто на престоничком олимијском стадиону и исто левом ногом, која је и њега уздигла међу најупечатљивије у домаћој лиги деведесетих година прошлог века  и двехиљадитих. Саиграч је с Михајловићем био у Сампдорији 1997/98. код тренера Вујадина Бошкова. Кад се сезона завршила, наша левица је прешла у Лацио, Сињоријев претходни клуб, а његова је пошла у Болоњу.

И најзаначнији гол Михајловићеве каријере јесте из слободног удараца, не зна се броја колико опеваног, кад је Звездина шкољка горела од весеља и радости против Бајерна на путу ка крову Европе. Имали су после поклоника Војводине и навијачи београдских „црвено-белих” бар годину и по срећу и задовољство да их очарава филигрански торпедо с лоптом постављеном и на велику удаљеност. Поскочили су „звездаши” опијени таквим голом и двапут у дуелима њихових љубимаца с Партизаном, једном и на реваншу финала Купа Југославије на Стадиону ЈНА 1992, кад су „црно-бели” узели трофеј на мегдану са светским прваком. И оно против Бошковљеве Сампдорије, којој је и даље важећи шампион Европе био из нужде домаћин у Софији, а само победа га је водила и у финале на Вемблију (пораз с 3:1). Сетио се Портдаун из Северне Ирске, опраштајући се од Михајловића, да му је његова левица два пута за осам минута севнула у мрежу у Сегедину, где га је најбољи тим Старог континента 1991. дочекао у првој утакмици квалификација за Куп шампиона (и на Острву затим 4:0). Првенац од доласка на „Маракану” у зимском прелазном року 1990/91. беше у рано пролеће под Белим брегом у југословенској лиги против Вележа (3:3), кад је одлучно по земљи с више од 30 метара голман мостарског тима затечен на кривој нози...

Од 18 голова Звездине Барбике руменог лица и рундаве косе 12 их је било из „слободњака”, али не и два најлепша. Зар је и то могуће? Сматра ли се да у овим редовима истина трпи, модерно време сваком од нас оставља могућност да се о ранијим достугнућима подсећамо рођеним очима преко видео-записа на интернету.

„Црвено-бели” су непосредно пре меча у Мостару савладали на свом стадиону ОФК Београд с 3:0 у првој утакмици полуфинала купа, а недуго после сусрета с „рођенима” ишли су на реванш с „романтичарима”. И на Карабурми је свако дао по три гола. Звезда је водила три пута, а њен последњи погодак био је Михајловићево дело. Примио је лопту на 35 метара од мреже, а чим му је поскочила пред левицом, грунуо је по њој свом силином. Она је од пречке прешла гол-црту па се у одбила назад ка пољу. Све се то збило у трен ока. Серија од три априлска поготка, јединих у Михајловићевом првом полугођу у Звезди, завршена је у Бајерновој мрежи.

На почетку пролећног дела у идућој сезони, последњег фебруарског дана у преступној 1992, на „Маракани” је преслишан зрењанински Пролетер с 5:0. Начео га је Михајловић, који је испрва из слободног ударца центрирао ка шеснаестерцу, али је судија наложио да се извођење понови јер живи зид није стао на прописано место. Затим се без успеха опробао Владимир Југовић, а лопту која се одбила од једног гостујућег играча Михајловић је дочекао на леву не часећи часа. Сместио ју је с 35 метара у горњи леви угао. У другом полувремену је загрејао публику на зубатом сунцу погодивши из слободног ударца пречку.