Најкраћи пут до себе

Нови роман Данице Диковић-Ћургуз „Путовање без краја”, који је недавно објављен у издању „Филипа Вишњића”, књижевни критичар Миодраг Игњатовић назвао је „правом посластицом за радознале и мисаоне људе”. Према његовим речима, ауторка је дубину мудрости спојила са готово „ћаскањем” по укусу дневничких записа, са путописном лепотом богатих открића и репортерском комуникативношћу како са људима, тако малтене и са читавим светом.

Ово је други роман књижевнице и преводиоца Данице Диковић-Ћургуз (први „Сећање на страх” био је у ужем избору за НИН-ову награду, док је за књигу есеја „На литици” добила „Деретину” награду), особен по томе што никада пре ње, кажу упућени, није једна супруга дипломате писала о дипломатији. Роман обухвата период боравка у Пакистану за време дипломатске службе њеног мужа крајем седамдесетих година и пун је мириса и боја Истока, али и поређења тог и таквог света са овим нашим. Ипак, уз сва та открића и дијалоге са судбином и светом, ово је, многи су се сложили, пре свега роман о љубави. Шта ауторка каже о томе?

– То јесте превасходно роман о љубави. Прва љубавна прича дешава се између нараторке Ане и самог Истока. Њу, скоро необјашњиво привлачи Азија – ти новооткривени седименти историје, уметности, филозофије, религије. Откривају јој се лепоте Инда, високе планине, пенушава вода, зелена поља, азурна језера. И тајне народа, смештеног крај пролаза судбине, Кајбер Паса, куда је прошао Александар Македонски 326. године пре нове ере. Ту живе Хазари, о чијем правом пореклу се мало зна, народ срећан и гостољубив, бео, с плавим очима.Та прва фасцинација, после много лутања и трагања, претвара се у духовну љубав. Ону највећу. Већ и сам наслов романа, наизглед једноставан, говори о бесконачном духовном узрастању. Трећа љубавна прича је овоземаљска, између Београђанке Нађе и Пакистанца Хасана. И тако се те три љубави преплићу и полако кристалишу…

О дипломатији пишете веома пластично, лежерно, духовито.

Знамо шта су о дипломатији мислили наши велики писци дипломате: Ракић, Андрић, Дучић, Црњански. Чинило ми се да је то један затворен свет, боље рећи систем, о коме сам и сама мало знала када сам му се скромно придружила. Углавном се о нашим дипломатама писало у клишеима. Или су генијалци, као Марко Ристић и поменути велики писци, или су простаци, који не знају чак ни језик земље у коју су дошли. Наравно да није тако. Дипломатски свет је врло шаролик и занимљив. У њему постоје правила, али и индивидуалности, често веома инспиративне. На крају, у мени се неминовно јавила жеља да сав тај бели свет, дипломатски и други, мисаоно а и емотивно оценим и литерарно фиксирам. При том, нисам желела да изгубим арому Истока, од најлепшег храма љубави Таџ Махала, чари источњачких базара, драматике и лепоте опасних путовања, до разговорао религији, филозофији, уметности. Посебно сам желела да опишем своје духовно путовање без краја. И тако, дубоко зароњена у себе, схватила сам стару мудрост да је, заиста „најкраћи пут до себе – преко целог света”.

У роману нема експлицитне паралеле између ислама и хришћанства, али има између будизма и хришћанства?

Мада се радња дешава у самом средишту ислама (јер је Пакистан настао 1947, одвајањем од Индије, као исламске држава), ислам се више сазнаје спонтано, због тога што је тако непосредно присутан. Ана тај амбијент прима више чулима. Свако јутро је буди глас са оближњег минарета, привлаче је боје, мириси, тајанство. Кад је о будизму реч, боравећи на семинарима у самом Пакистану, а касније путујући Индијом и Цејлоном, у разговору са будистичким свештеницима, али и обичним људима, као и кроз књиге, научила сам да је суштинска разлика између будизма и хришћанства у томе што је будизам филозофија, а не религија. Филозофија духовне самоконтроле и физичког аскетизма, упрошћено говорећи. „Будизам зна само за саосећање, а не за љубав”, рекао је Бурђајев. За њега је љубав избор, она је повезана са појмом личности, коју будизам негира, јер из ње произилазе патње. Будизам само забрањује да мрзимо непријатеље, Исус Христос нам поручује да треба да их волимо, и то неодстрањивањем из себе сваке страсти и жеље све док се не постигне sancta indifferentia – као код медитативних будиста. Хришћанска љубав према свима, укључујући и непријатеље, пропагира се као позитивна, активна, стваралачка манифестација.

Тако је вас будизам, за којим сте трагали, одвео у православље?

Тачно. Нисам само ја трагала за будизмом. Млади су тада масовно долазили на Исток. Прерано изнурена младост Запада, покушавала је да на Истоку нађе себе и одговоре на велика, замршена исконска питања. И ја сам ту нашла одговоре. Као да сам трагајући за будизмом, трагала за православљем, које је мој најприроднији пут, с обзиром на то да су ми и деда и прадеда били православни свештеници.

У роман уводите и аутентичне личности, пре свега, Владету Јеротића. Каква је била његова реакција?

Професор Јеротић на то гледа са одобравањем. Иначе то не бих радила, јер га изузетно поштујем. Он је највише утицао на моје духовно сазревање. Сигурно да није ни посебно фасциниран, јер ја пишем о Јеротићу из средине седамдесетих година. Он је и тада био значајна личност у области психијатрије, религије и српске културе уопште, али данас је постао институција. У том смислу, по мом мишљењу, у овој књизи најзначајнији је део у коме наратор, Ана, разговара са Владетом Јеротићем. Он би могао да буде и главна личност неког романа. Ако то не урадим ја, такав роман или романе неко ће сигурно написати.