Ако задржимо младе, вратиће нам се и роде

Србија је пета земља на свету која најбрже губи становништво, а процене Уједињених нација говоре да ће до половине овог века у нашој земљи живети скоро 20 одсто мање људи него данас. Ефекти мера популационе политике који се тренутно примењују у идеалном сценарију приметиће се тек за 60 година, јер Србију карактерише неповољна старосна структура и чињеница да је свака генерација мања од претходне, као и смањени број жена у репродуктивном периоду. Уколико би свака жена у нашој земљи у просеку родила 1,8 деце, било би потребно 60 година да се заустави пад становништва, истиче др Владимир Никитовић, управник Центра за демографска истраживања Института друштвених наука.

„Подаци изнети у публикацији ’Људски развој као одговор на демографске промене’, која је израђена уз подршку Програма Уједињених нација за развој (УНДП) и Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА), говоре да се у протекле две деценије број становника Србије смањио за милион и по, па у нашој земљи сада живи 6,7 милиона људи. Прорачуни показују да ће се становништво Србије до половине века смањити за 1,4 милиона људи, односно за петину. Узроци су бројни и познати: наталитет је дуготрајно низак, очекивано трајање живота је међу најнижима у Европи, а због интерних миграција опустошени су бројни делови земље. Међутим, много већи проблем од пада броја становника је регионална депопулација – ако се наставе постојећи демографски трендови, у земљи ће до 2050. године живети свега четири или пет милиона људи, а целокупно становништво биће концентрисано у Београду и Новом Саду. Не само метафорично већ и буквално. Најновији попис становништва показао је да је Београд једини град у Србији који је између два пописа добио становништво – он је данас богатији за 26.123 људи у односу на 2011. годину, а сви остали региони Србије бележе пад од око десет одсто становништва. Процене говоре да ће престоница наше земље до средине века изгубити 3,8 одсто становника, али ће Војводина остати без петине својих житеља, а Јужна и источна Србија без 40 одсто становника. Опустеће и рубови западне Србије, као и бројна планинска подручја. Дугорочне пројекције гласе да ће 18 од 25 области у Србији до 2100. године изгубити више од половине свог становништва”, објашњава Никитовић, који је један од аутора ове публикације.

Он додаје да су ниске стопе рађања глобални проблем Европе, али Србија припада групи земаља из које становници одлазе, а није у стању да привуче нове.

„Проблем ниског фертилитета стари континент решава емиграцијом, јер су свесни да неко мора да ради уместо њих – ми нисмо привлачни за мигранте и нисмо спремни за њих. За то време, наши радници одлазе на рад у земље западне Европе, јер никога не можеш да натераш да ради на грађевини за 300 евра месечно, баш као што никога не можеш да натераш да рађа. Наше процене говоре да је у последњих десет година из Србије трајно отишло око 100.000 људи, али је веома тешко проценити број миграната, који одлазе на сезонске послове у иностранство. Наиме, од 2011. године установљено је да се карактер миграција мења и да доминирају краткорочне, сезонске и циркуларне миграције, а од кад су се границе Европске уније релаксирале, односно Немачка огласила наглу потребу за радном снагом, наше становништво убрзано одлази на рад у ову западноевропску земљу”, истиче наш саговорник, додајући да су веома непоуздане процене које становништво у Србији приликом пописа даје за одсутне чланове своје породице.

Наиме, једно од питања које се постављало приликом пописа становништва гласило је да ли је неки члан ваше породице у иностранству и да ли намерава да остане дуже од годину дана – уколико је одговор на ово питање негативан, одсутна особа се „рачуна” као присутна и улази у укупни број пописаног становништва у Србији, иако суштински овде не живи. Ако породица каже да њен одсутни члан планира да борави више од годину дана у иностранству, он се не „броји”. То је, према оцени нашег саговорника, квазипопис одсутних особа, који није научно валидан, јер је критеријум непоуздан. Ми смо емиграциона земља и неозбиљно је да се неко изјашњава о намерама одсутних чланова породице који живе у иностранству, наглашава Никитовић.

„Пројекције говоре да ћемо, било да уђемо формално у ЕУ или не, вероватно следити емиграциони образац Хрватске или Румуније и наше становништво ће наставити да се исељава. Једине области које неће доживети демографски пад су Нови Сад и Београд. Међутим, ми ћемо у наредних 10–15 година постати и имиграциона земља, у којој ће долазити избеглице из Азије и Северне Африке, јер смо саградили кућу на пола пута”, закључује управник Центра за демографска истраживања.