Паре за Украјину отишле у ветар

Прошлонедељна посета украјинског председника Володимира Зеленског Вашингтону и његови разговори с највишим америчким званичницима само су још једна потврда чињенице да је рат у бившој совјетској републици одавно превазишао оквире локалног сукоба и претворио се у прекретницу у међународним односима, не само на релацији САД–Русија већ и у глобалу. Уосталом, о томе казује и истовремена посета бившег председника Русије Дмитрија Медведева Пекингу.

Такође, најављена нова америчка помоћ Украјини у наоружању, вредна чак две милијарде долара, сведочи да планери у Пентагону нису задовољни развојем прилика на бојишту и да су спремни да свог савезника подрже у мери која свет доводи на саму ивицу новог великог рата.

Ипак, нека граница је постављена. Како је након сусрета са Зеленским у Вашингтону истакао амерички председник Џозеф Бајден: „САД су Украјини дале све што јој је потребно да би се одбранила: тенкове, оклопна возила, артиљерију, муницију... Учинити више могло би да доведе до великих несугласица унутар НАТО-а, Европе, па и остатка света. Стотине сати сам потрошио на убеђивање савезника широм планете да помогну Украјини. Али нико не жели трећи светски рат”, закључио је на конференцији за штампу.

А неке последице већ су видљиве. Како је ових дана изјавио француски председник Емануел Макрон, Европа мора да се избори за већу самосталност у оквирима НАТО-а. „Морамо да штитимо себе, обезбедимо технолошку независност од САД, такође и аутономију на плану одбране. То би нам омогућило конкретнији и самосталнији статус у оквирима алијансе. За то нема алтернативе.”

Покушај Запада да Украјину искористи за наступање ка руским границама показао се као – неуспешан. И што је још горе, заиста је довео до подела у оквирима Европске уније, главног америчког савезника. Влада у Кијеву не само да није успела да освоји наклоност Европљана него је многе озбиљно дистанцирала од себе. И све то, углавном, због бесмислености рата који води још од 2014. године.

Сваки сукоб завршава се неким преговорима па ће и овај украјински. Већ сада је могуће проценити како би могао бити окончан: Украјина ће сигурно остати без Доњецке и Луганске републике, Херсонске и Запорошке области. Све остало водило би у катастрофу несагледивих размера. Да ли ће јој (барем делу преосталом ван руског утицаја) као утеха бити понуђено чланство у НАТО-у, остаје да се види. За скоро прикључивање ЕУ шансе су (судећи према изјавама појединих европских лидера) прилично танке. Не треба сметнути с ума да ће о томе имати шта да се питају Пољска, Мађарска, Румунија… А сви поменути већ озбиљно гледају на поједине украјинске регионе као на „историјски” своје.

Ипак, остаје да лебди питање да ли је могло другачије. Јасно је да би оних 65 милијарди америчких долара обећаних Зеленском за рат значајно помогло Украјини да у миру подиже своју привреду. Али то би онемогућило произвођаче наоружања са западне стране Атлантика да згрну огромне профите. А не заборавимо, управо су они кључни играч у сваком војном сукобу.

Значила би јој једнако и помоћ Европљана који су безглаво срљајући у санкције против Русије сами себи, како неко рече – пуцали у ноге. Овако, све је отишло у ветар, разорени су привредни објекти, инфраструктура, страдали су невини цивили… За предстојећи опоравак поменуте паре (већ потрошене) сигурно неће бити довољне. А при томе, непосредни сусед – Европа – тек треба да нађе излаз из кризе коју је сама себи наметнула.

С друге стране, како наводе стручњаци, економија Русије неће пропасти, мада ће њен раст свакако бити успорен. Наиме, ако је пре свега 12 месеци прогноза раста руске привреде за 2022. износила 2,8 одсто, сада се очекује њен пад око четири процента. Истовремено, прогноза за 2023. износила је два позитивна процента, а сада је, услед војних дејстава, и ова бројка процењена на минус четири одсто. Ово свакако не представља економски крах, али када то траје две узастопне године, удар је озбиљан. Руска привреда неће бити упропашћена, све поменуто неће утицати ни на војна дејства. Али ће – заболети. И дугорочно гледано могло би да утиче на економски раст Русије пошто ће одвратити стране инвеститоре од улагања.

Када је Велика Британија иступила из Европске уније (31. јануара 2020) мало ко је слутио да ће последице тог чини бити толико далекосежне. Остављена на цедилу, Европа као да се нашла у безизлазу. Шавови који су деценијама спајали државе тек опорављене од великих ратова почели су да пуцају. Кривица наравно није била на Британцима жељним чвршћег савеза с прекоатлантском САД, а није била ни на остатку континента. Једноставно, као да је дошло до презасићења пројектом зачетим 25. марта 1957. кроз Европску економску заједницу.