Устав, Косово и литијум

„Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може.”

(П. П. Његош)

Живот Срба на Космету подсећа на константну борбу против неправде, обесправљености, страха и несигурности. Постоји један стални притисак који се огледа у јасној поруци коју (против)правни систем константно шаље: Нисте добродошли на сопственој земљи. Нисте слободни да уживате слободу коју свако мора имати. И немате право да користите сопствена права.

Дејан Пантић, Миљан Аџић и Слађан Трајковић ухапшени су, јер су заједно са осталим припадницима српске националности напустили косовске безбедносне институције. Патријарху Порфирију је забрањен долазак у Пећку патријаршију пред Божић.

Људи који пружају отпор покушавају да се изолују и њихов опстанак је немогућ без заједнице. Једино она заједница која је заснована на међусобној солидарности и људскости има шансе за опстанак. И управо зато постоје стални покушаји да се таква заједница разједини и распарча. Људи се излажу константном економском притиску,  са циљем откупа имовине оних који први попусте. На тај начин се продире у животни простор заједнице и даљим притисцима се врши растеривање преосталих припадника. Звучи сурово, али тај осећај угрожености враћа људе на ниво примитивних заједница у борби за опстанак.

Људи које смо гледали како у избегличким колонама долазе из Крајине, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије били су жртве овог система. Моја породица је у својој историји три пута протеривана са Косова и Метохије (пре балканских ратова, за време Другог светског рата и 1999. године). Наравно ти притисци се спроводе континуирано и дуготрајно, а на крају на оне који нису желели да оду, као у сва три случаја протеривања моје породице, циљ се постиже претњом или почетком физичких ликвидација у неком ратном сукобу. Одолевање тим притисцима дубоко је уткано у породичну историју. Страдање и протеривање у ратном сукобу не могу се поредити олако са било чим, међутим ова врста притиска на заједницу, који је у наведеним заједницама претходио ратном сукобу, подсећа на оно са чиме се данас суочава не само преостало становништво на Космету или Хрватској него и у самој Србији, у подручјима где се становништво покушава отерати не би ли се спровело еколошки штетно рударење литијума.

Тај притисак на људе постоји у Левчу, Лукавцу код Ваљева и Недељицама у долини Јадра, где имате мештане константно изложене притиску, претњама и уценама. Када рударске компаније откупе имања од оних који први продају, појачава се притисак на оне који остају. И не може да вас не дотакне та задивљујућа везаност за земљу коју видите код рецимо породице Милошевић из Лукавца. Она је као и све љубави ирационална и ми који смо одрасли у граду је не можемо у потпуности докучити, али ме та праведна тврдоглавост неодољиво подсећа на историјат моје породице, која се стално изнова враћала на Косово и одбијала да дигне руку од сопствене земље. Оно што увек у историји прати овакву борбу, јесу хапшења, прављење раздора и поделе међу људима.

Према мишљењу више од шездесет научника, међу којима је велики број професора и академика, експлоатација бора и литијума из руде јадарит довела би до еколошке катастрофе која би угрозила животну средину и здравље људе на већем делу територије Србије. Иза наведеног закључка стала је и сама Српска академија науке и уметности својим зборником о пројекту Јадар. Преко 38.000 грађана је на основу ових научних чињеница путем правног механизма народне иницијативе предложило Закон о забрани истраживања и експлоатације бора и литијума. Народна иницијатива је уставни механизам којим се остварује народна сувереност, начело да држава припада, како Устав јемчи, „српском народу и свим њеним грађанима” (члан 1. Устава), а не политичарима или политичким странкама којима Устав експлицитно забрањује окупацију државе: „Политичке странке, не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи”. Законом је гарантовано да о народној иницијативи, Народна скупштина мора одлучити на првој наредној седници у редовном заседању (члан 68. Закона о референдуму и народној иницијативи), што се није десило, чиме је Народна скупштина погазила права оног истог народа чије је интересе дужна да заступа.

Истовремено, РТС одбија да закаже јавну дебату о наведеној народној иницијативи, упркос томе што је према закону дужан да извештава о темама од јавног интереса. РТС неспорно мора бити место где политичари власти и опозиције суочавају мишљење, и логично је што се листама и кандидатима који сакупе 10.000 потписа у току изборне кампање даје простора да се чује њихов глас, али то исто право мора бити обезбеђено и народу који сакупи потписе 38.000 грађана. У супротном имамо кршење Устава, а слоган „јавни сервис грађана” можемо преименовати у „приватни сервис политичара”.

Поштовање сопственог народа и његових основних права даје вам легитимитет да права тог истог народа и сами браните када их неко други угрожава. Служење Уставу сопствене земље и повиновање правном поретку озбиљност да тражите од других поштовање међународног права.

Народу чија права не решавају институције, мирна грађанска непослушност у виду блокада остаје једино решење. Сувереност и држава, на крају крајева, припадају народу, не само зато што је тако  нешто записано у Уставу, већ стога што су управо грађани последња линија одбране уставног поретка. 

Научни сарадник Института за упоредно право и директор кампање Крени – промени

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa