Аргентина, нулти час

Специјално за „Политику” из Буенос Ајреса

Божић је у Аргентину стигао ове године недељу дана раније, а Лио Меси није морао да качи браду од пене, ни да облачи црвени ћурак, да би постао Деда Мраз. Жеље су испуњене свима, иако је донео само један поклон – трећу титулу фудбалског првака света.

Неком то може да делује мало да би усрећило четрдесет шест милиона људи, али тако може да мисли само онај ко не зна да је за Аргентинце фудбал много више од спорта, више од игре, од масовне разоноде, па чак и од оне бесмртне Пелеове дефиниције „најважније споредне ствари на свету”. Ако су главни носиоци националног поноса поодавно на оном свету – Борхес, Фанђо, Фавалоро, Бонавена, Гардел, Пиацола, Евита, Марадона – оно споредно, па чак и тривијално, постаје стожер среће, уткано у Месијев дрес с бројем десет који већ недељама носе сва аргентинска деца.

Нико не игра фудбал као Аргентина! Ни комшије Бразилци, ни моћни, охоли Енглези, ни мултиетнички Французи, ни балкански чаробњаци Хрвати, ни све бољи Амери, Аустралијанци, Јапанци, ни опасно лаконоги Африканци; ко се још после овог Мундијала сећа Немаца, Шпанаца, Португалаца, Холанђана, Белгијанаца? Фудбалери ниједне земље која Аргентини деценијама трља нос – оправдано или не – због политике, економије, корупције, насиља, трговине дрогом – набијајући јој колективни комплекс историјских губитника који то не би требало да буду, не могу ни пертле да вежу „буви” Месију, а камоли да зауставе њега и екипу коју је тако зналачки и срчано предводио.

Два сна су коначно досањана у прошлу недељу: онај колективни, терапеутски, који је народу поделио најбољу вакцину против свих бољки и недаћа, извукавши колективни и индивидуални понос из мрачних лагума сатканих од лоших вести; и онај макијавелистички – који су политичари и мешетари три недеље потајно сањали у нади да ће се на таласу необузданог излива радости бар још неко време измигољити народном незадовољству. Није им се, додуше, остварила луда жеља да Мундијал вечно траје као коначна свенародна анестезија, али поклону се зуби не гледају.

У историји Аргентине никад се више људи није искупило на једном месту да јавно покаже своје задовољство или незадовољство, као у недељу, 18. децембра: преко два милиона Аргентинаца провело је на улицама Буенос Ајреса цело по подне и добар део ноћи у необузданом весељу због победе на фудбалском Мундијалу у Катару. Можда је нагомилавање лоших вести – од низа неколико некомпетентних и морално сумњивих влада, преко ковида 19, инфлације, економских брига, до драстичне поларизације друштва која онемогућава сваки дијалог и евентуални друштвени договор – тражило бар једнодневну свеопшту катарзу трпељивих и ћутљивих.

Није било недељне мисе по црквама, јер се у то време у Катару играла финална утакмица; није било таксија ни за лек, а већина линија градског саобраћаја просто није радило; моје иначе мирне и васпитане комшије су се изнапијале још у рано преподне да би се буквално онесвестили у сумрак од толиког весеља; четрдесет пет хиљада Аргентинаца је на стадиону у Дохи гледало финални меч; знам власника трафике из моје улице који је продао свој камион којим добавља робу да би себи платио пeтодневни пут у Катар. Његов пример очито су следиле хиљаде људи који су некако колективно предосетили да је ово прави час, да се сада може, да ће се коначно ићи до циља, без испадања на претпоследњој или последњој кривини. А после Катара – може и потоп.

Средовечни адвокат с релативно успешном праксом у имућној четврти града рекао је кроз сузе да је дан кад је Аргентина по трећи пут постала првак света у фудбалу не само најсрећнији него и најважнији дан његовог живота; ни супруга, ни два сина, ни ћерка нису томе имали шта да приговоре.

Никад нећу докучити откуд људима – од седам до 77 година – толика снага на крају једне дуге, тешке године да читав божји дан као махнити скачу у месту, вичу док не изгубе глас, певају навијачке песме (буквално нема никог ко их не зна), љубе се и грле с незнанцима, заборављајући на пандемију, на упалу мишића, и на веште џепароше, не хајући што су буквално све градске службе престале да раде јер је сад време за весеље. Сви отворени канали преносили су уживо слике тог весеља које је, јутро после, кад су се духови мало смирили, показало и своје тамно лице: опљачкане радње, разваљене излоге, демолиране и покрадене аутомобиле, вандализоване јавне објекте – као да весеље и гнев имају исти предзнак.

Први пут после много времена сви су били на истој страни – оној Месијевој. Људи су у бесконачност понављали пред камерама репортера да тог дана нису важне ни клупске боје, ни идеолошки расцеп, ни ко је богат а ко сиромашан, ко је бео а ко не баш, сви уједињени весељем.

Један телевизијски репортер сасвим је озбиљно упитао селектора аргентинске репрезентације Скалонија да ли је осетио Марадонину помоћ са неба у одлучујућим тренуцима последње утакмице. Плакат са ликом Месија, у његовом родном Росарију, развијен оног часа кад је последњи пенал дао победу Аргентинцима, протезао се од врха зграде читавих дванаест спратова наниже.

„Баш ме брига за инфлацију!”, могло је да се прочита на великом транспаренту, у близини Обелиска, симбола града Буенос Ајреса. Медији су употребили необичну реч да опишу највеће славље – „масовни одушак”. Као да је само пехар у рукама Месија и другова могао да ослободи све оно што се годинама држало у души, што се трпело ћутке и стоички, с толеранцијом која нама странцима делује неисцрпно.

Када је војна диктатура коначно срушена, а Раул Алфонсин постао демократски изабрани председник Аргентине, на улице Буенос Ајреса је изашло између милион и милион и по људи; један велики тенор – Лучијано Павароти – и један ојађени отац који је тражио правду за свог пострадалог сина, извукли су на улице по милион портења. Ни Марио Кемпес 1978, ни Дијего Марадона 1986. нису успели да с пехаром у руци измаме толико света; као да је за то било још рано, као да „одушак” још није био толико потребан као у ова глобално лицемерна времена.

Многи ће дионизијску прославу Месијевог мундијала видети као само још један излив оне типично латинскоамеричке фудбалске страсти; али трећа победа на Мундијалу дели Аргентину на пре и после. Трећа звездица на дресу националног фудбалског тима означава нулти час за будућу Аргентину која поново почиње да верује да Давид некад може да победи Голијата, не само у библијској причи.