Играчке из Темерина путују у свет

Током првих недеља нове године за Америку, тачније за једну од најпознатијих продавница играчака, упутиће се товар с производима из мале породичне радионице у Темерину. Дрвене играчке настале на овој адреси већ су напунилe излоге радњи у Мађарској, Словенији, Босни и Херцеговини, Црној Гори… И све то без агресивних маркетиншких кампања, готово у тишини, за само годину дана успео је тим који предводе кћерка архитекта, тата пензионисани професор математике и мама васпитачица.

– Завршила сам архитектуру у Новом Саду и неколико година сам радила у струци. Међутим, нисам била потпуно задовољна. На мастер студијама, пошто сам се упознала с дигиталном фабрикацијом и пројектовањем на ЦНЦ машинама, родила се идеја о дизајнирању играчака. Читав живот ме прaти да сам „ћерка васпитачице”, па сам све то некако спојила и схватила да су играчке добар начин да помоћу дизајна комуницирам с децом. Иначе, у свету су најпознатији дизајнери играчки управо архитекте – говори за „Политику” архитекта Емеше Варга Месарош, чији је надимак из детињства Мешка постао синоним многим родитељима за квалитетне играчке својих малишана. Из ове радионице до сада је изашло 15 врстa играчака. Дрвене коцкице које носе назив старинског имена Новог Сада – Неопланта, чаробна шума у којој брзина раста дрвећа и смењивање годишњих доба зависи од тога колико је дете савладало фину моторику и научило да одржи баланс, коцкице као да су изашле из збирке „Хиљаду и једна ноћ”, Ханојска кула инспирисана задатком који је осмислио француски математичар Едуар Лик…

– Трудимо се да свака наша играчка има причу, да ниједна не буде само – играчка. Тако Ханојску кулу прати легенда о три стуба на постољу храма Брахма у Ханоју. На левом стубу стајала су 64 златна диска, поређана концентрично од највећег до најмањег. Свештеници су имали задатак да пребаце све дискове са првог на други стуб, користећи трећи када им је неопходан. Али, један по један диск, правила су била јасна – никад се не сме наћи већи диск на мањем – објашњава наша саговорница која се прича крије иза ове куле егзотичног имена. А она је званично и прва играчка њеног тате Јожефа, који се цео живот игра бројевима. И то му толико добро иде да је, као ученик београдске Математичке гимназије, школске 1974/75. освојио прву награду на Математичкој олимпијади у Источној Немачкој. И дан-данас ова породица све ради за медаљу о чему сведочи интересовање познатих светских продавница за њихове производе. – Ми смо одлучили да радимо мало другачије од других. Узори су ми један руски и један немачки произвођач. Тако да користимо фарбе које користе и они. Заправо реч је о воску у боји који увозимо из Немачке, потом се наше играчке ручно фарбају. Заправо, једино што је вештачко су пигменти. Трудимо се да наши производи буду на светском нивоу и зато су мало скупљи за овдашње прилике – прича Емеше Варга Месарош и додаје да проценат од сваке продате играчке иде у фонд од којих се купују саднице дрвећа како би вратили природи оно што су јој узели. Прва акција одржана је у марту у новосадској Основној школи „Соња Маринковић”.

Може ли се у Србији живети од овог посла? Каква је реалност када из света маште и играчака погледају у свој текући рачун? – Није довољно. Још не живимо од тога. Без извоза је тешко замислив опстанак. Зато смо се фокусирали на што већу производњу, па све што зарадимо улажемо у нове машине. Да бисмо се представили у иностранству појављујемо се на сајмовима, а доста ми помажу и групе на друштвеним мрежама које окупљају произвођаче играчака. Ту се укључујем у дискусије, тражим мишљења и људи то примете. Уколико извоз порасте, моћи ћемо и да цене за наше тржиште снизимо – искрена је наша саговорница. На питање шта је у овом послу, у који је кренула од нуле, било најтеже одговара: – Да прихватим да дрво има мане. Као естети, сметале су ми несавршености у текстури. Онда сам схватила да бих на тај начин имала пуно непотребног отпада, да су те „грешке” природне и да такав став имају и најпознатији светски произвођачи играчака. Данас својим купцима, мамама и татама, објашњавам да је лепота управо у тој различитости – каже Емеше Варга Месарош.