Фудбал креће уназад

Од светских првенстава, као турнира на којима се окупљају најбоље репрезентације, некада су се подразумевала фудбалска ремек-дела. С недавног у Катару тешко да би се из памћења, а још је и те како свеже, исцедило довољно експоната за одговарајућу изложбу. У много чему су фудбалери и тимови напредовали, али оно у чему су превазишли своје претече није оно због чега је тај спорт постао најважнија споредна ствар на свету.

Од лепе игре, од онога што се некада упоређивало чак и с уметношћу, тек ту и тамо заискрило је нешто што се издвајало из занатлијске просечности. На пример, Месијев продор против Хрватске, Мбапеoв дупли пас против Аргентине кад је дао други гол, па Нејмаров кад је постигао погодак против наших комшија, Ришарлизонова мајсторија против нас и његово жонглирање главом на почетку акције по чијем је завршетку уписан у стрелце против Јужне Кореје, холандски маштовито изведен слободан ударац за изједначење против Аргентине...

Више се не надамо да фудбалери плене маштовитом игром, да задивљују и своје и туђе поклонике, него се чак тражи од гледалаца да их бесомучно подржавају без обзира на то шта приказују на игралишту, да с трибина противничкој екипи приређују пакао... Љубитељи фудбала суштински више нису битни, мада се, по старом обичају, спомињу кад се нађе за сходно, као и да ће неки меч да буде празник фудбала. Све се свело на пуки резултат, на циљ оправда средство. Деценијама су тренирани навијачи да их не занима фудбал као фудбал, него искључиво такмичарски учинак њиховог тима и слом противничког. Да некада давно није придобио силне присталице тешко да би то успео са савременом сиромашном понудом.

Сада и нема репрезентације, а она је скуп најбољих што нека земља има, која не даје предност опрезу. Чак и кад је противник много слабији. Нада се заснива на томе да ће противник негде да погреши (некад је грешка таква да се не види голом оком, али је грешка), а не на сопственом умећу. На Светском првенству 1994. године Бразил је градио свој пут ка титули од свог голмана. Налазио је начин да надмудри противника, који је пред њега плански поставио фортификационе препреке.

И они, који усмеравају фудбал својим решењима мењају дух игре. Сврха фудбала је да се да гол. Према томе, требало би да се подстиче нападачка игра, која и носи све оно најлепше што фудбал може да пружи (ни голманских парада, на пример, не би било без шутева на гол, дакле, напада).

Скоријим поправкама је и симболично фудбал преусмерен да иде уназад – кад се полази с центра лопта се враћа. Озакоњено је да се не креће ка противничком голу, ка мети, како је то било откако је фудбал измишљен, него ка свом. Због тога је у заборав послато још једно темељно правило из спортских игара уопште. Кад је почетни ударац сви играчи су морали да буду на својој половини, али пошто тако физички не може лопта да се дода уназад уведен је изузетак, па онај који то треба да изведе може да крочи на туђу територију и отуда, попут диверзанта, обави задатак због којег је ту.

Границе, које су имале своју сврху, престале су да важе и када се лопта враћа у терен после гол-аута. Раније није могла да се дода саиграчу у сопственом казненом простору, што је усмеравало да се гледа напред. Сада је дозвољено да се дотури играчу из свог тима, који дословно може да стоји тик уз онога који је убацује у игру.

Одомаћило се и необично дегажирање. Некада је лопта испуцавана ка средини, преко центра, а сада се избија ка аут-линији. То се често заврши аутом за противника, али је тиме искључена опасност од противнапада.

На Светском првенству у Катару тактички планови као да су били извучени испод индига. Утакмица се почне обазриво, па ако резултат то захтева (примљен гол или је неопходна победа), онда се јурне грлом у јагоде. Кад се оствари жељено по неписаном правилу се опет умртвљује игра.

Ето, Аргентина је водила против Холандије у четвртфиналу и Француске у финалу са по 2:0. Чувала је стечено и противнику у безнадежној ситуацији није преостало ништа друго него да кидише. Кад су ривали спасли живу главу, онда су се они, презадовољни постигнутим чудом, преоријентисали на „тактички зрелу игру”, а „плаво-бели” су свим снагама кренули да ваде кестење из ватре. У оба случају су одлучивали пенали. Слично је било и на утакмици Хрватска – Бразил, па Француска – Енглеска, где, додуше, није дошло до продужетака, али се радња одвијала по истом сценарију.

Било је и неколико окршаја у којима се мачка поигравала с мишем (Шпанија – Костарика 7:0, Португалија – Швајцарска 6:1, Енглеска – Иран 6:2, Бразил – Јужна Кореја 4:1 при чему су Бразилци све голове постигли већ у првом полувремену), али то је више био сплет околности, него показатељ истинске моћи. Уосталом, нико од ових страшних победника није стигао у полуфинале.