Могу ли Уједињене нације без Русије

У свеопштом хаосу украјинског рата некако природно намножило се више идеја и предлога како што боље разрешити деликатну ситуацију, чију страну подржати, кога осудити... Нажалост, испоставило се да смо још далеко од тога да заборавимо на идеолошке, па и националне поделе којима смо толико били подложни у временима „хладног рата”. Била је довољна најмања варница да се страсти поново пробуде и да Исток (овог пута оличен само у Русији као наследници СССР-а) и Запад (предвођен Америком и Великом Британијом) поново крену са дизањем међусобних баријера.

Оно што садашња времена разликује од оних када је још постојао Совјетски Савез је то што је данашња Русија по свим параметрима савремена држава која ни у чему не заостаје за опонентима, ни на економском, ни на идеолошком, ни на војном плану. Штавише, руски утицај у свету у протекле две деценије значајно је порастао, што се можда најбоље види у ставу земаља чланица Организације уједињених нација (ОУН) које у великој мери различито гледају на режим у Москви.

Али односи међу земљама, поготово великим, не заснивају се баш увек на узајамној попустљивости. Тако је и рат у Украјини искоришћен као погодна прилика да се са Запада упуте оштре критичке стрелице ка источном конкуренту. И догађаји на фронту, са честим променама тактика зараћених војски, на својеврстан начин су допринели општем дизању тензија.

У таквим околностима ОУН се јавља као један од најангажованијих форума у проналажењу заједнички прихватљиве формуле за окончање непријатељстава. Недавно изгласана резолуција о обавези Русије да надокнади Украјини штету нанету ратним дејствима само је један до примера са чиме све морају да се носе светске дипломате. Кратко речено, од 193 чланице највишег светског форума, њих 94 је гласало за поменуту резолуцију, 14 је било против док их је 73 било уздржано.

Иако је већина била „за”, ефекат поменуте одлуке неће бити адекватан. Наиме, резолуција обавезује само оне који су је прихватили, али не и оне који су гласали „против”. Такође, могућност да нешто у том смислу допринесе једногласност свих чланица Савета безбедности практично не постоји. Русија је, наиме, већ јасно ставила до знања како гледа на могућност да своје финансије троши на обнову оних делова Украјине који нису под њеном контролом. Барем уколико из рата не изађе као губитник.

У немогућности да политички и војно поразе Русију у неким круговима на Западу јавила се идеја да се највећа земља на свету, једноставно, искључи из међународне заједнице, тачније из ОУН. Како објашњава наш угледни дипломата Срећко Ђукић, повод је пронађен у чињеници да ова земља, као наследница СССР-а, никада није Генералној скупштини поднела захтев за чланство у Светској организацији иако су друге државе, које су такође проистекле из Совјетског Савеза, то морале да учине.

Нама најближи пример свакако су и републике бивше СФРЈ, укључујући Србију која је кроз потоњу Савезну Републику Југославију (СРЈ) претендовала на место земље претходнице у УН. На крају, сви су морали да пишу нове приступнице. Исто је важило за Чешку и Словачку, за балтичке и остале бивше совјетске републике, сем за Украјину и Белорусију које су, иако делови СССР-а, од раније биле чланице ове организације.

Подсетимо, СССР се распао крајем 1991. Једанаест од дванаест чланица тадашње Заједнице Независних Држава (ЗНД) потписало је 21. децембра 1991. декларацију којом изражавају сагласност да Русија преузме чланство СССР-а у УН, укључујући и стално чланство у Савету безбедности. Дан пре оставке последњег совјетског председника Михаила Горбачова, амбасадор Јулиј Михајлович Воронцов је пренео генералном секретару УН Пересу де Куељару писмо председника РФ Бориса Јељцина у којем се наводи да чланство СССР-а у ОУН и СБ и свим другим органима и организацијама система ОУН наставља Руска Федерација уз подршку ЗНД. Такође, РФ задржава пуну одговорност за сва права и обавезе СССР-а према повељи УН, укључујући финансијске обавезе.

Како наводи господин Ђукић, то што је Русија остала кључни фактор у оквирима Савета безбедности последица је чињенице да су односи између Вашингтона и Москве у том тренутку били изразито пријатељски и нико ову промену није доводио у питање.

Да подсетимо, Уједињене нације су основане на рушевинама Другог светског рата. Догађаји су показали да је дотадашње Друштво народа (установљено 1919. после Париске конференције) било форум преслаб да би се бавио глобалним проблемима у послератном периоду. Поготово што тадашње САД, иако један од иницијатора стварања овог форума, због унутрашњих прилика никада нису постале и његов пуноправни члан. На истим основама, а при оснивању нове светске организације (1945), настао је и Савет безбедности као орган ОУН који је био задужен за усклађивање најделикатнијих међународних питања. Тада су право вета добиле ратне победнице: СССР, САД, Кина, Велика Британија и Француска.

Током деценија Уједињене нације су прошле кроз многе реформе не би ли своје деловање учиниле ефикаснијим и примеренијим новим временима. Једини форум који се није суштински мењао био је Савет безбедности. То значи да су само његових пет сталних чланица могле у свакој прилици, и по сопственој потреби, да блокирају одређене, за њих неприхватљиве, одлуке. Управо то је утицало да многе резолуције УН, ма коликом већином гласова биле изгласане никада не доживе своју пуну примену на терену. Један од најсвежијих примера је вето Москве на резолуцију којом се осуђује референдум о припајању четири украјинске републике Русији.

Како наводе хроничари, Уједињене нације су у два наврата до сада прибегле импровизованим поступцима како би модификовале или спречиле учешће појединих земаља у доношењу одређених одлука. Генерална скупштина је гласањем 1971. омогућила Кини Мао Цедунга да преузме место  у СБ које је до тада држала влада Чанг Кај Шека избеглог на Тајван. Три године касније Генерална скупштина је објавила да влада тадашње Јужне Африке више нема право да се обраћа овом форуму или да у њему гласа. Са том одлуком су се сложиле све чланице Савета безбедности.

Евентуално блокирање Русије у СБ, и ОУН уопште, било би одлука без преседана. У садашњим околностима, када и даље само пет земаља има право вета, практично и – незамислива. Ипак, промена самог највишег тела чини се неизбежном уколико постоји и најмања жеља да ОУН остане форум који заиста одлучује и чије одлуке имају реалну снагу. Јер односи снага у протеклих безмало осам деценија то заиста и изискују.

Без Русије (али и неких других великих и многољудних држава) Уједињене нације тешко да би могле да се назову „светска организација”. Не само због чињенице да је реч о највећој земљи на свету, већ зато што би то и код других, поготово оних без права вета, изазвало оправдану сумњу да би и сами могли да доживе сличну судбину.

Такође, у новим околностима подела између Кине и САД, Француске и Велике Британије била би додатно изражена, јер ради се о потпуно различитим гледањима на свет, како друштвеним, тако и религијским, цивилизацијским... Истовремено јасно је да је неопходно у форум као што је СБ укључити земље попут Индије, Пакистана, Бразила, Турске... Наравно, све уколико заиста желимо да Организација Уједињених нација функционише као истинска светска породица. 

Новинар „Политике” у пензији