Лидер мера поверења

Једна од кључних тема којом се баве аналитичари, људи из странака и медијски планери јесте питање мотивације бирача да гласају за поједине партије. У политичкој науци већ дуже време постоје многи правци који покушавају да укажу на одређене закономерности у овој области. Најчешће су помињани: социодемографски модел (заснован на вези између социјално-демографског статуса појединца и његове политичке оријентације), модел партијске идентификације (указује на психолошку повезаност појединца са странком) и модел рационалног гласања (бирач се одлучује за ону политичку понуду у којој препознаје свој интерес).

Налази из најновијег Цесидовог истраживања мали су допринос разматрању увек актуелне теме мотива страначког опредељења. У овом истраживању определили смо се за десет тема и области које могу бити мотив пристајања уз поједине странке.

Од свих понуђених – доминира мотив да је поверење у лидера странке и страначко руководство кључно за изборно опредељење: скоро сваки четврти испитаник дао је овакав одговор (24 одсто). Потом, на ранг-листи следе три мотива који имају приближне фреквенције: демократија (13), национално питање (12) и Европска унија (десет одсто).

Нешто ниже од ове групе су разлози попут питања стандарда (осам процената), социјалне политике (седам одсто), односа према Хашком суду (шест) и запошљавања (пет одсто). Као најмање значајне факторе у опредељивању испитаници су навели однос према ратним сукобима деведесетих година (три) и приватизацији (два процента).

Општа дистрибуција одговора даје нам основну шему разлога идентификације бирача с појединим странкама. Међутим, када се чиниоци идентификације укрсте са страначком преференцијом – добијамо занимљиве податке. Већ раније успостављена "блоковска" подела бирачког и партијског спектра Србије (двоблоковска, на једној страни су присталице СРС-а и СПС-а, а на другој ДС-а, ДСС-а, Г 17 плус и ЛДП-а) – добија додатну аргументацију.

Са једне стране, добија се потврда постојања ове поделе, али се и показује да постоје линије преклапања појединих страначких присталица из различитих блокова (у појединим мотивима присталице ДСС-а мењају блоковску припадност).

По низу елемената страначке идентификације, присталице СПС-а и СРС-а се разликују од других странака. Тако је однос према Хашком трибуналу код ове две странке вишеструко значајнији у односу на друге странке. Национално питање мотивационо делује на присталице СРС-а и СПС-а, али и ДСС-а. Једино у овом случају присталице ДСС-а ближе су СРС-у и СПС-у него блоку странака ДС–Г 17 плус–ЛДП. У свим осталим случајевима ове четири странке чине јединствен блок.

Питања стандарда су најзначајнија за присталице Г 17 плус (29 одсто), док су за ДС, ДСС и ЛДП изнад просека. Присталице СРС-а и СПС-а ово, међутим, у мањој мери наводе као мотивациони фактор. Слично је и са односом према демократији, где се јасно одсликава двоблоковска подела, с тим што 27 процената присталица ДС-а ово наводе као кључни мотив идентификације са странком. У одређеној мери, подела се потврђује и у односу према Европској унији. Опет је трио ДС, Г 17 плус и ЛДП високо изнад просека популације, док су присталице ДСС-а благо испод просека, а гласачи СРС-а и СПС-а скоро и да не помињу овај мотив као значајан. Треба напоменути да кад је у питању мотив идентификације са лидером и страначким руководством, међу страначким присталицама нема великих одступања. Једино се издвајају присталице ДСС-а, које лидер странке највише мотивише.

Разлоге пристајања испитаника уз поједине странке у овом истраживању разматрали смо и у дубинским интервјуима. Разлике које постоје код страначких присталица само су потврђене кроз ову технику истраживања. На један доста неуобичајен начин, од испитаника смо захтевали да нам у троуглу типова мотивације (идентификација са странком, социјална позиција и интересна основа) одреде шта највише утиче на њих.

Код свих испитаника нашли смо да идентификација са странком доминантно утиче на њихово изборно опредељење. На коначну изборну одлуку испитаника овај мотив је утицао од 50 до 100 одсто, с тим што је концентрација учешћа између 70 и 80 процената. Истини за вољу, различито су схваћени елементи страначке идентификације: код неких је то програм, код других идеолошки профил, код трећих лидер и руководство.

Два преостала типа мотивације заступљена су знатно мање. Припадност одређеним социјалним скупинама, генерацијским разредима или становање у одређеним типовима насеља заступљени су 10–20 одсто. Кад је реч о интересној основи, овај тип мотивације се врло ретко појављује, а и кад се појави то је са мање од десет одсто учешћа, уз честа образложења да ће то помоћи не директно испитанику већ његовој околини, скупини којој припада или млађим нараштајима.

Ови подаци показују да изборно пристајање уз поједине странке грађани везују за њихову идеологију, лидера и руководство. С друге стране, веома ретко се ствари у политици везују са интересном основом. Стога и не чуди тако ниско исказивање овог типа мотивације у самоперцепцији ставова испитаника.

Директор програма у Цесиду