Буђење српске независне поп сцене

ПОСТПОП ПОЛИТИКА
Извођачи, заступљени на компилацији „Шта треба малој деци” (Корнет, 2007), који уз бендове као што су Жене кесе, Ендорфин, Репетитор, Манисент и Менталност и друге условно говорећи чине (о чему смо прошлог пута писали) један аспекат буђења независне поп/рок сцене у Србији, специфичан по сировијем и грубљем изразу, углавном ослобођеном емотивности и естетицизма. У последњих годину дана дошло је до озбиљније реанимације српске независне сцене која је, негде од 2000. године, била клинички мртва, док су на другој страни овог новог таласа, такође условно, музичари умереније, интимније поетике.

Недавно је реиздат албум „Pop music” (Б92) бечејске групе Ева Браун, сигурно једних од најбољих српских поп аутора, што је био и повод за одржавање неколико њихових концерата. То реиздање, у које је укључено и девет бонус песама, подсетило нас је на формалну савршеност и неизлечиву романтичност плоче, али и на приличну неправду што бенд није постигао успехе много већих размера. „Pop music” је иницијално изашао у јако тмурним временима (1995) чије су околности убиле могућности масовнијег интересовања за било шта друго изван сфере политике (наравно, питање је колико су друштвено-политичке околности данас боље). Такође, недавно је, на Интернету (www.labelstar-music.com), објављен компилацијски албум Еве Браун, „Off The Record”, који носи сва типична, „евабраунска”, осећања непосустајућег заноса младости, али и варљивих нада у љубави. Албум сачињавају раније необјављени снимци (демо и концертни), као и нова песма „Евергрин”, очаравајуће искрена, натопљена пригушеном, меланхоличном патњом.

Још једна, јако неправедно запостављена, новосадска група Минстрел, управо је објавила четврти албум „Искра” (Take It Or Leave It Records), после седмогодишње паузе и бескрајно вредног, емотивно згуснутог албума „Лауда” који нам је дао више предивних, грандиозних поп песама („Супер 8”, „Једно друштво”, „Сонари” итд.). И „Искру” дефинише стилска једноставност, крајња огољеност и спонтаност у изражавању осећања, гитарска виртуозност, понекад бизарни текстови, као и врло особени, допадљиво извештачени, вокални израз (Марко Трбовић). Нису ишчезле ни беспрекорна мелодичност, дискретна меланхолија и носталгија, тако да музика Минстрела и даље, негде, подсећа на британску indie/twee сцену осамдесетих година.

Београдска група Лутке се, такође, после осам година паузе, вратила на сцену са албумом „Фонтанела” (2007), карактеристичним по сведеним, интроспективним текстовима, упакованим у заразно мелодичне ноте. „НЛО”, који се доста ослања на наслеђе шездесетих година (The Burds, Small Faces), сигурно је један од најлепших поп синглова, снимљениху Србији у последњих десетак година, једноставан и неодољиво шармантан, а у погледу садржаја довољно интригантан.

Осим овог симптоматичног низа успостављања прекинутих континуитета, којем још треба додати и повратак групе Несаломиви, на српској независној поп сцени се појавио и низ новијих извођача – Rebelstar, Нежни Далибор, Shiroko, Аутопарк, Суперстудио, Иње, Mothership Orchestra, Суперминт, Лула Мае, Поп-Упс итд. Rebelstar је основао Милан Главашки, члан Еве Браун и Popcuclea. Њихова музика, објављена на албуму „Со” (Лабел Стар, 2007), спорија је и суморнија од њихових претходника. Изгубила се она неспутана, младалачка лепршавост, уступивши место осећањима засићености и умора, индикаторима сазревања. Музику Аутопарка одређују текстови који, тврдоглаво романтично, трагају за истинитим осећањима, са нешто бучнијом, аморфнијом гитарском позадином (албум „Осећања за понети”). Група Иње ствара неку врсту минималистичког, сноликог електро-попа, са етеричним женским вокалом који подсећа на британске бендове, од Saint Etienne, преко Dubstar до Ladytron. Нежни Далибор свирају мало психоделичнију гитарску музику, донекле блиску радовима Dinosaur Jr, Sonic Youth или Ride, у чијој су основи, такође, врло заводљиве мелодије и скоро опипљива осећајност.

Надамо се да је из овог сумарног прегледа јасна апсолутна неоснованост свеприсутних јадиковки о непостојању поп музичке сцене у Србији, што је резултат поразно површне, лење перцепције околности. Музику ових аутора смо, у прошлом тексту, дефинисали као српски indie поп, у стилском, не и у тржишном погледу, аналогно низу англоамеричких indie поп потправаца који су, на драстично различите начине, обновили музичко наслеђе шездесетих година (Beatles, Stones, Burds, Kinks, Velvet Underground итд.). Дакле, реч је о музици која не претендује ни на какву насилну оригиналност, у времену преовлађујућих тежњи ка разним псеудооригиналностима које су, пречесто, само маска за одсуство било каквог смисла. Ови музичари, са друге стране, искрено и ненаметљиво рециклирају основне поп обрасце, спонтано нудећи кристализована осећања са којима се лако идентификујемо.

У свету попа се увек рачуна на препознатљивост емоција. Вратоломно бежећи од спољњег света можемо се привремено сакрити у поп музици. Она кореспондира са нашим базичним чежњама, страховима, усамљеностима, састављајући, тако, лагано, нежно, расцепане делове нас самих. Онда се, утешени и пронађени, можемо вратити изазовима живота.