Не може без политике

Од нашег специјалног извештача

Пекинг, 22. августа – У древној Грчкоj у време Олимпијских игара ратови између грчких државица су се прекидали, а Игре модерног доба нису одржаване због два велика рата. Због Првог светског рата није било Игара шесте олимпијаде (1916), а због Другог пропуштене су игре 1940. и 1944. године, а и касније сваки оружани конфликт, без обзира на то колики је његов стварни значај за светски мир, утицао је на олимпијски покрет и највеће спортско такмичење, па ни данас – упркос настојању Међународног олимпијског комитета да политици закључа врата олимпијског стадиона – Олимпијске игре нису имуне на светска збивања.

Игре у главном граду Кине имају већ годинама јаку опозицију у многим организацијама које се боре за људска права, због политике Пекинга према Тибету и Дарфуру.

И данас, четрнаестог дана Игара, само два дана пре затварања такмичења које је незванично проглашено најбоље организованим у 112 година дугој историји модерног олимпизма, Ванг Веи, извршни потпредседник Организационог комитета Игара у Пекингу, морао је да одговара на питања о протестима против кинеске политике у Тибету.

Таква питања, по правилу, постављају увек исти извештачи из западних земаља и без обзира на то што је права адреса на коју би требало да буду упућена десетак километара даље од главног прес-центра, на Тргу небеског мира...

– Толико много критизерства у овој просторији само показује колико су неки медији окренути против Кине и колико мало разумеју Кину. То искуство доживели смо док је олимпијска бакља путовала ван Кине. Уз све поштовање према питању Тибета, људи не знају много о томе. Уосталом, о томе можете да питате обичне људе у Пекингу, па чак и на Тибету. Људи се шетају задовољни улицама, са оптимизмом према својој сутрашњици. Спортисти су задовољни својим резултатима, организацијом такмичења, борилиштима. Сви то кажу. Али медији, истина мали број њих, не желе да пишу о томе. То могу да разумем, али не могу ово да чине по цену жртвовања људи у свету. Испричајте истините приче, молим вас – рекао је портпарол БОЦОГ-а.

Али нису само новинари ти који покушавају да са Игара у Пекингу пошаљу приче „јаче од спорта”, мада, истини за вољу, посебно су заинтересовани за мечеве у којима се сучељавају спортисти Русије и Грузије, баш као што су 1956. у Мелбурну дуели совјетских и мађарских спортиста били под паском медија, или 1968. сусрети чехословачких и, опет, совјетских репрезентативаца.

Чине то и национални олимпијски комитети појединих земаља, први који би требало да се понашају по Олимпијској повељи која забрањује било какво поступање које би могло да проузрокује расну, верску или политичку нетрпељивост. Ипак, испред америчке екипе, у којој су биле многе звезде светског спорта, као заставник ступао је непознати атлетичар Лопез Ломонг који се за ту дужност квалификовао својим пореклом а не спортским резултатима. Ломонг је избеглица из Дарфура, али на ову провокацију нису реаговали ни домаћини Игара ни Међународни олимпијски комитет.

Јуче, у свој мали политички рат укључила се и једна спортисткиња. После победе у бацању копља, 27-годишња Чехиња Барбора Шпотакова изјавила је да је њена победа веома важна за њену земљу:

„Данас је важан дан за Чешку. Данас је 40-годишњица руске инвазије 1968”...”

Ни на ову изјаву нико није реаговао. Игре се настављају.

Ж. Б.