Дан у којем се окупља породица

Припреме за обележавање Божића у многим домовима се приводе крају. Бадњак, чесница, пребранац, и други елементи којима се обележава овај празник традиционално су присутни. Ипак, многобројни традиционални, магијски ритуали који су красили овај празник данас или не постоје, или постоје само у траговима.

„Божић, као један од највећих хришћанских празника, у себи има више обичаја, ритуалних радњи, веровања који су настајали у разним временским периодима, не само у хришћанско доба. Код нашег народа се у обележавању божићних обичаја виде јасни трагови неких старијих веровања  попут паганских, староверских... Тешко је прецизно одредити шта датира из којег периода, али је због тога божићни циклус обичаја веома живописан”, објашњава за „Политику” етнолог Саша Срећковић, саветник у Етнографском музеју.

Прослављање овог празника сконцентрисано је на Бадњој вечери и самом Божићу, мада припремне радње почињу раније – спремањем куће и обављањем других задатака.

„Један од главних симбола и смисао Божића јесте да се бар један дан у години окупи, пре свега ужа али и шира породица. У данашње време чланови многих породица живе у различитим местима, па и државама и Бадње вече је прилика да се у миру и слози окупе”, напомиње Срећковић.

Стари обичаји повезани са Божићем данас готово да не постоје, а њихови трагови сачувани су само у географски изолованим и историјски компактним заједницама, попут неких планинских села. Ипак, како објашњава наш саговорник, лепота верских традиција је што свако место има неку своју специфичност у обележавању празника и то Божићу даје живописност и лепоту.

„Међу основним елементима Божића је бадњак. У хришћанском читању бадњак је било дрво којим је Јосиф заложио ватру у пећини, пошто је простро сламу на месту где ће се богомајка породити са богомладенцем, како би се они згрејали. Сматра се да је сам бадњак изведен из старословенске религије, јер је од храста, а овог дрво имало је важну улогу у духовном животу старих Словена. Храст је био повезан са богом Световидом, а међу свим тумачењима која се повезују са њим ту је и једно практично – ово дрво даје највећу топлоту и светлост кад гори”, каже овај етнолог.

Неки обичаји у вези са великим хришћанским празником су нестали, а други су се трансформисали и сада имају градско рухо. Тако се, на пример, бадњак некада секао у шуми, а затим се на Бадњи дан уносио у кућу и постављао поред врата где је био спреман за посебне ритуале у којима је било неопходно имати огњиште. Данас у вишеспратницама немамо огњишта, али у већини домова у градским срединама се ипак налази бадњак – али купљен на некој тезги.

Симбол Божића је и положајник, први посетилац на сам дан Исусовог рођења, и то је у наше време обично члан породице или дете. И овај елемент претрпео је трансформацију у односу на давну прошлост.

„У старој религији сматрало се да је положеник остатак ритуалног жртвовања животиње која је схватана као митски предак. Има многих трагова и из новије историје који указују да је положеник била домаћа животиња, а ритуална жртва била је јако важна у многим културама”, истиче Срећковић.

С упливом новијег слоја хришћанске вере, објашњава наш саговорник, сматрало се да је положеник Божији изасланик и он је постао најважнији гост Божића.

„Његова улога била је и да џара по огњишту док је говорио ’колико искри изађе из жара толико ће родити усева’, или ће та година бити родна за стоку или чељад у домаћинству. То су магијски елементи који су били сачувани у старим верским традицијама. Они су изузетно лепи и симболични па се кроз положајника и данас настоји сачувати породична заједница, као и вера у срећу”, истиче наш саговорник.

А баш та вера у срећу симболише се у чесници, која је један од неизоставних елемената празника. У њој се крије и новчић и сматра се да ће онај који га нађе целе године бити срећан.

„Сама чесница потиче од давнина, њоме је према предању Марија послужила мудраце који су пратећи звезду са истока дошли да сачекају богомладенца. Али сличан обичај постојао је и у прадавна времена, а многи народи су посебан значај придавали житу, односно хлебу. И данас, негде се припрема једна чесница, веома лепа и по укусу и по изгледу, а у источним и западним крајевима Србије, па чак и у Шумадији, прави се више божићних колача, такозваних кравајчића, и то у облику домаћих животиња или усева”, каже Срећковић.

Бадње вече, као и сам Божић одликује и посебна трпеза која се разликује по томе што је прва посна. За Бадње вече, по речима нашег саговорника, на трпези се најчешће нађу погача, пресни купус у уљу, пребранац, риба пржена на уљу, ораси, мед и суво воће, као и вино.

„Божић је први мрсни дан и члановима породице и гостима се обавезно нуди печеница од различите врсте меса. Постоји и веровање у 12 јела због тајне вечере Исуса са апостолима и та традиција је данас сачувана пре свега код Руса и Украјинаца”, напомиње етнолог.

Паљење бадњака у порти цркве

Судбина обележавања Божића мењала се кроз историју. У нашој земљи, како објашњава Саша Срећковић, после Другог светског рада па све до осамдесетих година 20. века овај празник обележаван је, због историјских околности, у кругу породице и интими домова. Крајем  осамдесетих година прошлог века, поновним ширењем места и улоге цркве у животу заједнице и Божић је добио на значају. Неки елементи враћени су из прошлости, као што је  паљење бадњака у портама цркава, објашњава Срећковић.