Дом у Лондону, срце у Бањалуци

 Као и обично уочи слава или већег православног празника, Срби у Великој Британији и уочи Божића у већем броју пријављују – боловање. Будући да на Острву нису признати као национална мањина, немају права на слободне дане за своје празнике, па се довијају на различите начине. Боловање је „сигурица”, а често се на исти начин и деца „извлаче” из школе. Мада, људи су спремни и да плате 75 фунти по детету за дан неоправданог изостанка, преноси нам своја лондонска искуства Драгана Томашевић, директорка Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст (ЈХМФ).

У Енглеску је стигла 2003. године. „С обзиром на то да је Босна у то време асоцирала на Бин Ладена, ја сам увек говорила да сам из Србије, из града Бањалуке, јер ми је тако било лакше да објасним државу у држави – Републику Српску. Са другим Србима сам се повезивала преко цркве, за време великих празника као што је Божић, и преко супруга Зорана, који је дошао у Велику Британију знатно пре мене”, говори Драгана за „Политику”.

С нашом дијаспором је интензивније почела да се дружи ипак тек када је добила Филипа (10) и Максима (9) и када је одлучила да, бар привремено, напусти уносни посао стратешког консултанта да би била уз децу и одгајала их, колико може, на наш начин. И да би дечаци одрастали у средини у којој се говори углавном српски језик. Тако је имала и више потребе, али и времена за дружење са Србима из разних крајева Лондона.

Главна тачка повезивања са њима увек је била црква Светог Саве у Лондону. Ту се Срби окупљају и пред овај Божић, а најактивнији међу њима ангажовани су на припремању бадњака за све оне који дођу у цркву. Драгана каже да их сваке године припреме чак 2.000–3.000 – и све се то раздели.

„Божић сви славимо откако смо дошли у Велику Британију. То се никада није прекидало, чак ни у време пандемије короне. У Великој Британији 6. и 7. јануар су сасвим обични дани у државном календару, тако да нам јако фали она колективна атмосфера на јавним местима. Ни на последњем попису нисмо успели да добијемо статус мањине, што би нам олакшало прослављање Божића, Српске нове године, Ускрса и слава, јер бисмо добијали за ове датуме слободне дане на послу, а деца у школи. Овако, обележавање ових празника не протекне у оној правој, празничној, радосној и опуштеној атмосфери, као што би протекло у Србији, Српској или Црној Гори, са доста нерадних дана”, прича нам Драгана.

Свим запосленима у Уједињеном Краљевству је дозвољено два дана празновања, поред редовних празника, додаје она, али за нашу дијаспору ни то није довољно. Срби који имају сопствени посао, наравно, могу лакше да се организују али други морају да узимају неплаћене дане или дане од одмора ако су стално запослени.

„Најнезгоднија ствар је узимати децу из школе. У Британији похађање школе не сме пасти испод 95 одсто. С обзиром на то да наши празници нису признати као национални нерадни дани, узети децу из школе под ауторизованим изостанком (оправдано) је тешко. За сваки неауторизовани изостанак локална општина може да казни родитеља 75 фунти по дану по детету”, истиче Драгана.

Објашњава да, обично, англиканске црквене школе дозвољавају један дан изостанка (на сам Божић), али постоје и оне које апсолутно не дозвољавају изостанке за верска обележавања, па тако родитељи прибегавају старој доброј „карти” дијареје или повраћања. „Веома је битно да знате кад искоришћавате дијареју, а кад повраћање као изговор ”, каже кроз смех, јер се у првом случају добијају два, а у другом – три оправдана дана.

Шаролика српска дијаспора у Великој Британији састоји се не само од људи из свих крајева бивше Југославије него и од друге, па и треће генерације, које се рађају на простору Велике Британије.

„Ми смо овде као једна супа у коју сте набацали све живо што имате у фрижидеру и ставили у претис-лонац – капиталистичко Уједињено Краљевство, у којем је живот стресан, напет и брз. И у том ’лонцу’ можемо да упознамо све оне дијалекте, обичаје и људе које можда никада не бисмо упознали или чули за њих да смо остали тамо где смо рођени. Тако упознајемо и различите обичаје других српских крајева везане за обележавање Божића, слава, даћа...”, преноси нам Драгана.

Иако се, каже, труде да што аутентичније обележе наше празнике, све је то прилично стресно организовати. Али и веома емотивно. „Мешају се осећаји радости и носталгије за нашим народом, за колективном атмосфером. Мој дом је Лондон, али моје срце је у Бањалуци. Тај осећај јединства, празничне атмосфере, може се наћи само међу сопственим народом. И баш због ферија које у Енглеској не обухватају наш Божић, наша деца до сада нису имала прилике да то доживе. И ја осећам да, ма колико се ми као родитељи трудили да имитирамо оно у чему смо порасли, није то – то”, сетна је Драгана Томашевић.

Ипак, каже она, млади Срби рођени у Великој Британији доживљавају овакве празнике као нешто посебно, нешто што је само њихово.

„Растко” повезује младе нараштаје

Црква Светог Саве у Лондону је у новембру обележила 70 година постојања, а црквена школа, у коју сада иду и Драганина деца, „напунила” је 60 година. „Имамо активан црквени хор, који води Зорка, а школа фолклора у 2023. обележава 40 година постојања”, каже Драгана и истиче да се млади Срби највише захваљујући недељној школи и фолклорном ансамблу „Растко” (у којем је тренутно активно 120 њих од седам до 35 година) повезују, држе заједно и у вишемилионској метрополи пазе једни на друге.